Evropska nova desnica ili klizi u ekstrem, a potom i u paradoks (vidi pod Afd), ili se odriče ideja koje su joj pomogle da dođe na vlast (vidi pod Meloni, koja je počela kao ekstremna desničarka, a danas je nosilac centralističke evropske ideje). Međutim, većina onih koji glasaju za te stranke nisu ni ekstremni ni kontradiktorni, niti se odriču nečega što ih čini takvima. Njih, drugim rečima, treba razumeti. A isto tako i oni moraju razumeti ljude koji glasaju za stranke na drugoj strani političkog spektra. Ne moraju se dogovoriti političke stranke – dovoljno da se razumeju glasači. Da bi se to dogodilo, neophodno je da javne ličnosti i mediji odigraju ulogu koja im inače pripada, da urade ono zbog čeka i postoje. Jasno je da se sada to neće dogoditi, ali nijednu opciju ne treba unapred odbacivati. Uostalom, istorija je puna neočekivanih obrta, ne samo loših.
Evropa je praktično podeljena napola. Obe strane se plaše. Jedni strahuju od ekološke kataklizme, a drugi od migranata za koje veruju da im polako otimaju zemlju. I jedni i drugi imaju osećaj da se svet oko njih urušava. Ili, kako je to lepo rekao Ivan Krastev:
− Oba ova pogleda na svet zasnovana su na apokaliptičnoj simbolici i osećaju hitnosti. I klimatski aktivisti i nacionalni populisti veruju da živimo poslednje dane sveta.
Dakle, imamo dve suprotstavljene apokaliptične vizije. Pitanje je zašto su suprotstavljene. Po svemu sudeći, jedni druge optužuju da su elite za koje glasaju dovele do predapokaliptičnog stanja. Problem je u tome što i jedna i druga elita podstiču sukob, tvrdeći da problem onih drugih zapravo ne postoji. Desničari govore da nema globalnog zagrevanja, dok levičari i liberali tvrde da migracije nisu problem, već da je problem u domaćinima koji moraju naučiti da prihvate druge.
Fora je u tome što klimatske promene postoje, baš kao i osećaj ljudi da migracije menjaju njihov način života – da se događa nešto što ih menja, a što oni ne žele.
To je svojevrsna antinomija. Dve istinite teze međusobno se suprotstavljaju. To je ujedno i generacijski sukob. Mlađe generacije strahuju da će klimatske promene uništiti život, dok stariji brinu da će migracije promeniti njihov način života.
Dve strane, čini se, treba glasno da izgovore i svoje i tuđe strahove. Samo to. Da postanu svesni da, u osnovi, nisu na suprotnim stranama, da problem moraju rešavati zajedno, ne kao politički neprijatelji – iako su političke partije koje ih predstavljaju upravo tako postavile nišanske sprave – već kao ljudi koji imaju makar nešto zajedničko, a zapravo imaju mnogo toga. Na kraju, klimatske promene, koje za desnicu ne postoje, ipak dovode do migracija, dok migranti zbilja menjaju izgled velikih gradova, iako levica tvrdi da se tu ne dešava ništa suštinski novo.
Problemi se ne mogu rešavati njihovim negiranjem. A čini se da se upravo to dešava, prvenstveno u Evropi, ali i u celom svetu. Pošto u Evropi levice praktično i nema, ostala je desnica koja je svoju antimigrantsku retoriku dovela do krajnjih granica. Time je dodatno polarizovan taj dvostruki strah.
Ako razgovor nije moguć na nivou politike, moguć je na nivou društva. Pogledajte film „Stari hrast“ velikog majstora Kena Louča i videćete da društvo može pobediti politiku. Ako ne pobediti, onda je barem može nečemu naučiti.
Vlade u Evropi nisu po definiciji pogrešne, ali čini se da su upale u pogrešan takt: ne sprovode reforme, već stalno pokušavaju da zadovolje obe uplašene strane. Malo se bave zelenom energijom, a malo migracijama. Na kraju ne dobijamo ništa. Migracije se ne mogu zaustaviti; taj se problem mora rešavati drugačije, a da bi se rešio, mora se o njemu razgovarati. Isto važi i za zagrevanje – ne možete ga rešiti tako što ga potiskujete. Potrebna nam je strategija, a ne neprijatelj.
Neophodno je da celo društvo uloži veliki napor kako bi se rešio problem globalnog zagrevanja, ali na isti način treba pristupiti i izazovima koje donose migracije. Krastev je dobro primetio nešto što liberali prećutkuju:
− Ako je dom mesto koje razumeš i gde se osećaš prihvaćenim, onda Britanija za većinu ljudi više nije dom. Ni lokalno stanovništvo ni migranti ne osećaju se kao kod kuće. U liberalnom diskursu, antimigrantsko raspoloženje obično se tumači kao pokušaj većinskog, „domaćeg“ stanovništva da odbrani svoj položaj od manjina. I to je u većini slučajeva tačno, ali za mnoge birače migracija je i gubitak doma, a time i gubitak slobode, a ne moći.
Na drugoj strani su oni koji negiraju da se dešava ono što se očigledno dešava. Američki predsednik Donald Tramp tvrdi da su klimatske promene izmišljotina, a istovremeno govori o tome kako Grenland postaje važan jer se tamo topi led. Desničari pokušavaju da objasne da vam je hladno, iako vam se koža zapravo topi.
Ako te dve polovine ne pokažu međusobno razumevanje, može se dogoditi da sami sebi presudimo i da se lepo pokoljemo pre nego što se ostvare naši apokaliptični strahovi. Upravo oni strahovi zbog kojih smo i počeli da se koljemo.