Prenosimo sa sajta P.U.L.S.E. (Magazin o umetnosti, kulturi i društvu).
Oprema redakcije.
Korekcije – Džonatan Frenzen
Frenzen je čovek iz prošlih vremena, on govori svojim knjigama, gradi poštovanje svojim delima i ne povlađuje savremenim trendovima. Nekoliko dana pre čuvenog pada bliznakinja izašla je knjiga pompeznog naslova „Korekcije“, bez reklama preko velikih američkih nebodera, ali i bez izmaštanih bića, bez čudesne mešavine fantastike, trolova, veštica, noara, magije i alhemije, nije je u svom prodoru ka čitaocima omeo ni teroristički napad i svetla pozornice uperena na taj događaj, kočnice je jedino povlačio On. Odbio je književni klub Opre Vinfri, debeo minus kažu, neaktivan na društvenim mrežama, posebno twiter, minus takođe, čovek iz prošlih vremena, uz to i belac, minusa koliko poželiš, a uz to piše i grandiozne porodične sage, analize odnosa, propadanja, anksioznosti, ljubavi i mržnje, gradi priču lagano i temeljno, nadimak mu je američki Tolstoj, debeo minus u doba poremećene pažnje i nemogućnosti savremenog čoveka da provede više od par minuta u jednoj aktivnosti, ali ipak uspeo je. Možda nikada neće biti kandidat za Nobela, zamerio se ženama, ali svaka njegova knjiga izaziva veliku pažnju, pogledajte najavu za ovu što je pre par dana najavljena. Ukratko njegovo veličanstvo Džonatan Frenzen je verovatno, nakon Rotove smrti, najcenjeniji živi američki autor, s pravom ili ne, voleli ga ili ne voleli, broj čitanja, ocene kritike i njegovih čitalaca, nesumnjivo potvrđuju njegov kvalitet.
“Slutila je da porodica koju je pokušala da okupi više nije porodica koju je pamtila – da ovaj Božić neće nimalo ličiti na one stare Božiće.”
Može li se jednom tabletom Korektola ispraviti sve ono što je godinama pogrešno rađeno, životne navike, pokvareni socijalni odnosi, sve bolesti i sve životne okolnosti koje utiču na razmišljanja, potrebe i delovanje jedne individue, i da li se zapravo mogu promeniti od ranije utvrđeni moralni kodeksi, neka ranije data obećanja, uz pomoć te jedne tabletice, kao pokazatelja jednog novog puta, jedne nove utvrđene životne staze? Inid i Alfred, već ostareli u ružičastim snovima izmaštane prošlosti i stvarnosti i demencijom okruženi roditelji Gerija, Čipa i Deniz, pokušavaju da okupe još samo jednom, poslednji put, svoju kompletnu porodicu, svoju životnu zaostavštinu, svoj dar svetu, u svojoj porodičnoj kući u Sent Džudu. Sam čin, prividno jednostavan, sa sobom nosi i sadašnjost, ali i prošlost, nosi nepoverenje izazvano ranijim događajima, ali nosi i osećaj odgovornosti prema ostarelim roditeljima. Frenzen gradi priču detaljno, svaki član porodice dobio je priliku da kaže nešto o sebi, da se čitaocima prezentuje sa svim svojim vrlinama, manama, sa svim svojim neutaženim porivima, životnim greškama, sa svim čovekovim štitovima i lažima kojima sebe i svoje odluke štiti od drugih, prikriva svoju istinsku ličnost. Velika kritika savremenog društva, savremene porodice koja se ogleda kroz oči majke Inid, jer zapravo je ona razlog neiskrenosti, ona je stavila na oči ružičaste naočare kroz koje siv svet oko sebe, sivilo svoje porodice, gleda u raskošnim bojama. Ona ne priznaje da njena deca nisu ono što je ona zamislila, ona po komšiluku priča bajke o uspesima svoje već odrasle dece i ona nameće laži kojima je ta deca bez milosti obasipaju. Pomoć dobija iz senke oca, zauvek umornog Alfreda, posvećenog istraživača, graditelja železnice, visoko moralnog vođe porodice, koji se pod teretom odgajanja skrio u svoj mali raj u podrum kuće, gde je stvorio svoje carstvo snova i iz koga bezbedno sudi svima oko sebe, a posebno gospi sa ružičastim naočarama, ne videvši da je sam stvorio sivilo sveta oko nje.
“…njena deca se nisu uklapala. Nisu želela iste stvari kao ona, svi njeni prijatelji i deca svih njenih prijatelja. Njena deca želela su radikalno, sramno drugačije stvari.”
Formirani ljudi, ali i dalje deca svojih roditelja, oni koji su već i sami stekli svoje porodice, jednako poremećene poput one iz koje su potekli, savremene, vanbračne, sa novim navikama, uzaludnim željama i nepopravljivim razlikama, nisu pobegli dovoljno daleko, još uvek su u dometu korena. Filadelfija, Njujork, veliki gradovi, velike karijere, ali porivi nisu ugašeni, traume su ostale. Geri je formirao porodicu, ima isti broj dece poput svojih roditelja, ali poput svojih roditelja nije formirao zajednicu punu poverenja, već zajednicu u kojoj se kriju misli zbog osude, ali i Geri je sin svoga oca, posao je bitan, zarada i novac. Da li će doći na Božić na konačni obračun, sudnji dan, da li će oprostiti majci četiri dolara i nešto malo centi ili će joj to biti usluga za decenije nesebičnog roditeljstva, i da li će doći sa porodicom ili kao individua, predstavnik svoje porodice uz neizbežne laži da je sve ok, da nema problema sa alkoholom, sa odnosima sa decom, da nema problema sa depresijom?
“Kada su njegovi roditelji postali deca koja rano odlaze na spavanje i zovu upomoć s vrha stepeništa? Kada se to desilo?”
Čip, profesor na koledžu ili novinar u Vol strit žurnalu, omiljeni dečak svoga oca, na trenutke uspešan, na trenutke zavodnik, moralno poremećen i bez moralnih odrednica, željan pažnje, željan ispunjenja svojih potreba, onaj koji ne zna kada da kaže NE. Još u detinjstvu trvrdoglav, zbog pogrešnih životnih odluka završio u Litvaniji u pokušaju da povrati svoj život, u pokušaju da dođe do novca kojim bi vratio svoje dugove, glavni junak urnebesne avanture u senci SSSR-a, pada gvozdene zavese i sivila tranzicije moralno i ekonomski uništenog društva, Čip je pravi predstavnik društva tog vremena, za njega je lov u mutnom jedini ispravan način postojanja. Da li će on doći na mamin Božić, da li će voljeniji sin uspeti da ispuni srećom očevo srce i biti oslonac u trenucima kada se stvarnosti mešaju, on bez moralnih skrupula, ali on koji bi majci poklonio mnogo više od četiri dolara i nešto centi?
I naravno Deniz, ljubimica, devojčica, ona koja je uvek tu, koja je prividno jedina sredila svoj život kako ona želi. Udala se, razvela, šef kuhinje velikog restorana, uvek hvaljena, uvek vredna, uvek privlačna i uvek mnogo mlađa od svojih uglavnom oženjenih ili udatih partnera. Za svoje roditelje ona je oličenje devičanstva, nevinosti, ali za Alfreda verovatno i razlog odlaska u podrum u sivilo samoće, daleko od istine koja ga je okružila, a koju nije bio spreman da prihvati. Da li će Deniz priznati na ovom poslednjem Božićnom okupljanju razloge otkaza, da li će oprostiti i da li će joj oprostiti prošlost i spuštene poglede, i drugi su grešili, mnogo više od nje, ali ona je žensko, ona ima uspešnu karijeru, ona bi trebala biti ponos?
Grandiozna porodična saga, manifest savremenog društva, ogledalo svega onoga što se previše često krije iza naizgled srećnih porodica. Frenzen opisuje, analizira i ljušti sloj po sloj, otkriva razloge i dariva posledice, prikazuje ljude kakvi zapravo jesu sa svojim manama i vrlinama, prikazuje njihove patnje i nepopravljive posledice njihovih ranijih grešaka. Stvorio je delo u kome nema ulepšavanja, u kome nema nade, nema mogućnosti za Korekcijom, odluka je doneta, nema magičnog leka koji će popraviti ono što je jednom pokvareno i što se krije iza slojeva demencije i prošlog vremena, i strpljivo čeka da se pomoli baš kada ne treba. Izuzetno delo.
“Koliko je grešio što je nije više voleo, koliko je grešio što je nije pazio i koristio svaku priliku za seks s njom, koliko je grešio što nije verovao njenim finansijskim instinktima, koliko je grešio što je tako mnogo vremena provodio na poslu a tako malo sa decom, koliko je grešio što je bio tako negativan, koliko je grešio što je bio tako potišten, koliko je grešio što je bežao od života, koliko je grešio što je govorio ‘ne’, iznova i iznova, umesto ‘da’: morala je sve ovo da mu govori svakog bogovetnog dana. Čak i ako je ne bi slušao, morala je da mu govori.”
Napisao Miroslav Maričić. Prenosimo sa prijateljskog sajta P.U.L.S.E.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.