Emilija Perez – Skoro pa smo iskreni

Преносимо са сајта P.U.L.S.E (Магазин о уметности, култури и друштву).
Опрема редакције.

Емилија Перез – Скоро па смо искрени

Casi nunca tiende al infinito
Casi es mucho o poco es relativo, ya lo sé
Casi determina quién es quién

Casi más que adverbio es advertencia
Casi es la promesa que jamás lo lograré
Es querer volar, pero de pie

Скоро никад не иде ка бескрају
Скоро је много или мало, знам да је релативно
Скоро одреди ко је ко.
Скоро jе више упозорење него прилог
Скоро је обећање да никад нећу успети
Желиш да полетиш али усправно

Ни једна се тема као што је она коју обрађује филм Емилија Перез (номинован за чак тринаест Оскара) не везује тако снажно за текст песме „Скоро“ шпанског кантаутора Мелендија. Иако је песма настала значајно пре филма и наизглед са њим нема додирних тачака, њен текст је могао непогрешиво бити стављен у филм да њиме одзвони још јаче.

Вео контроверзе обавио је овај филм и пре него што га је већина погледала а чини се да полемика (поготову на светском нивоу) не јењава. Зое Салдања добила је Оскара за епизодну улогу али је ова престижна награда заобишла главну глумицу, Карлу Софију Гаскон, због, наводно, непримерених коментара на Твитеру. Карла Софија је шпанска трансродна глумица која је у овом филму видела прилику за део сопствене приче а маестралном глумом учинила начин да је исприча потпуно јединственим.

Иако разноврсне моралне дилеме могу произићи не из самог филма (мада га ни то није заобишло) него пре из различитих реакција на нечије мишљење па макар и контроверзно које нам се не допада, филм као уметнички израз овде остаје недодирљив.

Емилија Перез је симбол двојства у свима нама, двеју страна истог новчића, сва она која постоје у човеку и која се у њему створе, али исто тако лик од крви и меса са којим се многи могу поистоветити и пронаћи бар једну нит, дугачку и јаку, која их с њом нераскидиво повезује.

Овај филм поставља многа питања (а једно од најважнијих је питање идентитета) али ни на једно не даје спреман, унапред смишљен одговор. Ко је Емилија Перез? Мушкарац или жена? Све допола, каже нам она, а ништа цело. Шеф наркокартела или добротвор? Бескрупулозни криминалац или брижан отац? Агресија или нежност? Ко губи идентитет, ко га никада није ни имао, а ко га коначно добија?

Ништа није романтизовано. Ни једна једина реч, ни један једини кадар. И бедан живот и поновно рођење и смрт ће вам се само саопштити. Нема ту холивудске наглашености и буке. Немате кад да заплачете.

Оригиналност овом филму доноси и сценарио на шпанском (адаптиран из онога што је требало да буде либрето за оперу у четири чина) док је продукција француска. Није ни ју једном конкретном жанру, јер су сви жанрови у њему испреплетени. Режију потписује Жак Одијар, сценарио Тома Бидген, Леа Мисијус и Жак Одијар, док су музику урадили Клеман Дикол и кантауторка Камиј. И као што се квалитет најврхунскијег књижевног дела мери тиме да ли је преводиво или не, тако се и филмска уметност мери тиме да ли је утисак исти ако се тек преприча. Емилију без речи морате погледати. Да видите у које сте скоро стали.

Ако се вратимо на почетак ове приче, треба рећи да многи сматрају да филм не заслужује толике номинације већ да је само покушај инклузије и да живот у Мексику није веродостојно приказан те да су свет криминала и трговине дрогом романтизовани а музика и режија осредњи. Мени то сличи оној лисици у причи о грожђу – “Кисело је”.

Трејлер за филм погледајте овде.

Написала Лидија Бајовић. Преузето с пријатељског сајта P.U.L.S.E.

By Lava LAB prijatelji

Погледајте и друге Lava LAB препоруке овде.