Mržnja prema bogatim ljudima nekako se podrazumeva. Koga ćete mrzeti ako ne bogate, jer su oni uzeli nekome. Mora da su uzeli, jer kako bi inače bili bogati. Ta konstatacija nije daleko od istine, a nepravda bi uskoro, bar delimično mogla biti ispravljena. Sedam najrazvijenijih zemalja sveta (G7) predlažu uvođenje minimalne globalne poreske stope za najveće korporacije od 15%. Takođe, predlažu i da se deo globalnog profita tih korporacija usmeri u zemlje u kojima posluju, nezavisno od toga gde im je registrovano sedište. To bi trebalo da obesmisli poreske rajeve.
Predlog baca novo svetlo i na humanitarne aktivnosti najvećih bogataša, od vlasnika korporacija do sportista. Naime, oni ne plaćaju poreze tamo gde su novac zaradili, već ga preko poreskih rajeva zadržavaju za sebe pa onda, kroz humanitarne akcije, daju taj novac arbitrarno, kome su oni odlučili. Novac koji zapravo treba da ostane tamo gde je glavnica zarađena. Mediji ih potom slave kao velike ljude koji pomažu, a ne kao ljude koji ne plaćaju porez.
Dok čekamo da se ova ideja sprovede u delo, u nadi da će svet biti bar malo pravednije mesto, podsetimo se da nisu svi bogataši toliko zaglibili u hipokriziju. Na putu ka boljem, lepšem i humanijem društvu ispričaćemo priču o čoveku koji nas je bukvalno približio nebu. Milijarderu za koga ne važi čuvena fraza da će nam kapitalista prodati čak i konopac kojim će biti obešen.
Avgust je 1875., škotski emigrant Endru Karnegi (Andrew Carnegie) stoji i posmatra ogromnu peć za testiranje. Unutra je smešteno pet tona rastopljenog gvožđa. Temperatura je 1.650 stepeni. Svedoci su kasnije pričali da je Karnegi, dok je gledao peć, rekao: „Ako odavde ne izađe čelik, skočiću unutra“.
Karnegi je sve uložio u tu peć, sve što je imao. Da nije izašao čelik, Karnegi bi bio niko i ništa. Ali je uspeo. Iz peći je izašao vrhunski čelik i učinio junaka ove priče najbogatijim na svetu. Bio je to trenutak za istoriju koji je iz temelja promenio civilizaciju.
Ali je put do tog cilj bio u najmanju ruku neobičan. Sve počinje nekontrolisanim naseljavanjem Amerike. Irci, Rusi i Italijani naseljavaju velike gradove. Nemci idu na srednji zapad. Skandinavci se smeštaju na poljoprivredna područja. Početkom 20. veka bilo je više Italijana u Njujorku nego u Rimu. Između 1880. i 1930. godine, 24 miliona novih imigranta dolazi u Sjedinjene države. Ta migracija izvršila je ogroman pritisak pre svega na gradove. Najveći jednostavno nisu imali gde da se šire. Ostalo je jedino da idu – u visinu, ali je izgradnja nebodera bila preskupa, jer je glavni materijal bio skup. Naravno, reč je o čeliku. Bez tog materijala nije bilo moguće graditi visoke zgrade.
Čelik nije nepoznat ljudima. Gvožđe prvi put kuju Hetiti dve hiljade godina pre nove ere. Bio im je potreban ceo milenijum da proizvedu čelik. Dakle, čovek zna za čelik 3.000 godina, ali je do Karnegija bio skup i pravilo se malo proizvoda od čelika, uglavnom mačevi i nakit. Bilo je jasno da je to jak materijal i da je idealan za tornjeve, ali kako ga napraviti u velikim količinama nije bilo poznato. Karnegija je mučilo ovo pitanje. Nije znao kako da ga reši. Očajan, vratio se u Britaniju u potrazi za inspiracijom. I pronašao ju je. I to u starim keltskim pećima za pravljenje mačeva. Shvatio je da su Kelti u rastopljeno gvožđe ubrizgavali vruć vazduh. Pritom se nečistoće od ugljenika spaljuju i dobija se čudo – čelik.
Vratio se u Ameriku s idejom da to isto uradi, ali ne da bi napravio jedan mač, već tone čelika. I tako je nervozni Karnegi stajao ispred peći i čekao. Naravno da svi znamo da je uspeo da dobije čelik, jer da se to nije dogodilo ko zna kuda bi priča o 20. veku otišla. Bez čelika nema nebodera, svemirskog programa, aviona, brodova, ali ni oružja za ratove…
Pošto je dobio to što je zamislio Karnegi kreće u veliku akciju. U Pitsburgu počinje izgradnju najveće čeličane na svetu, postrojenje je veće od 80 fudbalskih igrališta. Junak ove priče postaje prvi masovni proizvođač čelika. Cena čelika pada za više od 80 posto. Proizvodnja raste: od nekoliko hiljada tona 1860. godine do 11 miliona tona 1900. Karnegijev čelik izgradio je američke gradove, železnicu i brodove. Do početka 20. veka Pitsburg se pretvara u industrijski centar.
Karnegi zatvara krug čelika: nova železnica prevozi milione tona tog materijala širom Amerike. Najveću korist od čelika imao je Njujork. Do 1902. godine, 65 nebodera je izgrađeno samo na Manhetnu. Čelična konstrukcija omogućava slaganje fasade komad po komad, kao delova odeće. Sada ne drže zidovi težinu, nego čelična konstrukcija. Posledice izgradnje nebodera bile su fascinantne. Do kraja 19. veka urbano stanovništvo se povećalo 87 puta. U Čikagu, za samo 10 godina, izgrađeno je 50 zgrada sa čeličnim okvirom. A za 20 godina, stanovništvo tog grada se udvostručilo (1,7 miliona). Američki gradovi su eksplodirali. Za sve to bio je zaslužan Endru Karnegi. Nagrada je bilo ogromno bogatstvo.
Britanski novinar, istoričar i pisac Pol Džonson u kapitalnoj knjizi „Istorija američkog naroda“ piše da je Karnegi bio američki arhetipski heroj tog doba, iako nije rođen u Americi, već u Škotskoj, uspeo je da ostvari sve što je zamislio.
– Karnegi je vrlo dobro razumeo Ameriku. To je bila sloboda da se postane bogat, a zatim dužnost da se to bogatstvo prosledi dalje. Njegov život bio je savršena parabola, koja je spajala oba cilja – piše Džonson.
Karnegi je kao dete živeo težak život, 12 sati dnevno je pravio kalemove za konac i to za svega 1,5 dolara nedeljno. Proboj je nastupio kada se zaposlio kao telegrafski kurir i kada je otkrio da je „Vestern junion“ firma mogućnosti. Sa 23 godine postao je njihov upravnik u Pitsburgu. Uštedeo je novac a zatim ga uložio. Karnegi je užitke kapitalizma otkrio kada je dobio prvi ček od dividende za svoje deonice na telegrafskoj berzi: „Eureka – rekao je – evo kokoške koja leže zlatna jaja“. Počeo je da se bavi železničkim vagonima, a zatim naftom. Sa 28 godina, prihod mu je bio 47.860.067 dolara, od čega je samo 2,5 hiljade bila njegova plata. Ostatak je bio profit od štednje. Shvatio je da raditi za druge nije profitabilno i počeo je pažljivo da traži za koju će se granu preduzetništva specijalizovati kao svoj gazda. Izabrao je čelik. Upravo je čelik odgovarao njegovoj maksimi: „Kapitalizam je pretvaranje luksuza u potrebu“. Druga bitna maksima je bila: „Saznaj istinu od stručnjaka“, a treća: „Pionirstvo se ne isplati“. Karnegi je verovao da preduzetnik uči iz pionirskih grešaka, a zatim ih unovčava uz pomoć profesionalnih naučnika.
Karnegi je zaposlio laboratorijske tehničare, uglavnom Nemce, spajajući tako hemiju sa proizvodnjom čelika. Rezultat tog spoja je bio neverovatan. Karnegi je britanskom čeličnom industrijom, tada najjačom na svetu, obrisao pod. Pored toga što je shvatio hemiju, on je prvi veliki proizvođač koji je pokazao značaj troškova po jedinici. Insistirao je na tome da svaki stadijum procesa pravljenja čelika bude pravilno izračunat. Napisao je: „Jedan od glavnih izvora uspeha u proizvodnji jeste uvođenje i striktno poštovanje savršenog sistem računovodstva, tako da odgovornost prema novcu ili materijalima bude prisutna kod svakog čoveka.“ Kada se jednom shvati princip troškova po jedinici, tvrdio je on, problem produktivnosti se može izolovati – proizvodnja po zaposlenom čoveku na sat ili po utrošenom kapitalu – i tako se produktivnost može povećati u isto vreme sa povećanjem proizvodnje (ova dva faktora su organski povezana).
Rezultat dobrog vođenja proizvodnje bio je sledeći: četiri hiljade ljudi u Karnegijevoj fabrici „Houmsted“ u Pitsburgu proizvodilo je svake godine tri puta više čelika nego 15 hiljada ljudi u fabrici Krups u Esenu, koja je navodno bila najmodernija u Evropi. Veća produktivnost mu je omogućila da smanji cenu od 160 dolara po toni (1875.) na 17 dolara po toni (1898.). Od toga su imali koristi svi stanovnici Amerike.
– Karnegi je bio usmeren prema jednom cilju i koncetrisan na viziju. Verovao je u jednostavnost poslovanja. Prvi je uveo pozitivan marketing u prodaji čelika. Nikad nije kupovao na kredit i završio je kao najbogatiji čovek na svetu. Njegova česta svedočenja pred Kongresom bila su filozofski dodatak njegovom delu. Mrzeo je obmane i nikad se nije pretvarao dok trguje da je nešto drugo osim goropadnog kapitaliste. „Bio sam u biznisu da bih zaradio novac“, rekao je pred Kongresom. „Uopšte nisam bio filantrop“ – piše Džonson.
On je imao čudesan dar za uočavanje menadžera i njihovo obučavanje. „Gospodin Morgan svoje partnere kupuje, a ja svoje uzgajam“, rekao je jednom prilikom. Izabrao bi pobednike, ostavio bi po strani akcije, koje bi im trebalo isplatiti kao prestanu da zarađuju, a zatim bi ih načinio punopravnim partnerima. On je to nazivao „nadziranjem robova koji su to svojom voljom“.
Verovao je tržištu i nikad mu se nije suprotstavljao. Zato se nije koncentrisao na profit, već na troškove. Kada su troškovi bili u redu, profiti su ih pratili: „Cena na tržištu nije tvoja briga – ti moraš da se povinuješ ceni, ma kolika ona bila.
Rođene poslovođe načinio je vrhunskim menadžerima dok su još bili u dvadesetim. Oni koji su bili njegovo otkriće obično su ostajali uz njega. Jedini koji je „pobegao“ da bi se osamostalio, bio je Henri Klej Frik, čovek koji je, kada je imao samo 33 godine, rukovodio pećima na koks, kojih je bilo 1.200, a sam Karnegi ga je nazvao „istinskim genijem“. Njegov moto za menadžere bio je: „Dakle – šta bismo mogli da odbacimo ove godine“.
Na kraju je čitav biznis sa čelikom prodao novom gigantu Dž. P. Morganu, Američkoj kompaniji za čelik, za dotle nečuvenu sumu od 447 milina dolara. Ali Karnegi nije bio toliko zainteresovan za novac. Beleška iz 1868. koja je pronađena tek kasnije kaže: „Mora se imati idol – nagomilavanje bogatstva je jedan od najgorih vrsta idolatrije – nijedan idol ne umanjuje vrednost kao obožavanje novca. Jedini pristojan motiv za stvaranje bogatstva bio je poboljšanje čovečanstva. „Čovek koji umre bogat, umro je osramoćen“.
Karnegijev problem bio je kako da se osloboditi tolikog novca. Prvo je osnovao Karnegi Hol za izvođačku umetnost (1892.) Zatim je 1902. osnovao Karnegi zadužbinu koja će nastaviti sa istraživanjima. Osnovao je i Karnegi instituciju za napredak u učenju i Karnegi korporaciju. Bilo je tu i čudnih predloga, kao što je reforma pravopisa, ali to nije prošlo. Karnegi zadužbina za međunarodni mir 1919. navodi da je na razne projekte potrošeno 350.695.653,4 dolara. Između ostalog izgrađeno je 2.811 javnih biblioteka, ulaz je bio slobodan, a obezbedio je i novac za nabavku 7.689 crkvenih orgulja…
Endru Karnegi umro je 11. avgusta 1919. godine. u 84. godini, taman pošto se oslobodio praktično svega što je posedovao. Smislio je i epitaf koji mnogo govori o njemu: „Ovde počiva čovek koji je umeo da se okruži ljudima pametnijim od sebe“.
– Karnegi je bio značajnija ličnost od bilo kod drugog predsednika između Linkolna i Teodora Ruzvelta. Ali on u politici nije imao nikakvu ulogu, osim indirektno, preko ekonomije – zaključio je Džonson.
Dragan Stojanović