Umetnost nije tu da odgovara na pitanja, već da ih postavlja. Uostalom kao i filozofija. Odgovore mora pronaći sam svako od nas gledalaca ili čitalaca. Delo koje nudi jasne i nedvosmislene odgovore, u tom slučaju, nije umetničko, već bi mogli reći da je tu samo da bi nas zabavilo, da bi nam prekratilo vreme. To se zaboravlja. Srećom, nisu svi otupeli.
Francuski reditelj Bruno Dumon (Dumont), po toj definiciji, pravi je umetnik. Filmski kritičar Majk Lorefis (Mike Lorefice) sjajno je primetio da je Dumon reditelj koji „ne pokušava da proda publici način života, već pokušava da je natera da kontemplira i reflektuje“. Drugim rečima da misli, a ne da se samo zabavlja.
Za razliku od dominantnih vizualnih sadržaja, brzih i šokantnih slika i mase informacija koje vam promiču pred očima, a suštinski vam ne trebaju, Dumon vam nudi delo koje teče sporo i koje je otvoreno. Njegovi kadrovi su dugi, on, za razliku od bezmalo svega ostalog, gledaocima pruža mogućnosti da misle, daje im vreme koje im je inače oduzeto. S tim da nije spor tek tako, bez razloga. Iza toga je nešto što svako od nas treba da „uhvati“, da shvati, da promisli…
Radnja filma L’humanité (Humanité) se dešava u malom francuskom selu i kome se zapravo ništa ne događa. Gledamo rutinu stanovnika koji razmenjuju standardne ljubazne fraze.
Lorefis primećuje:
– Dumon prelazi barijeru koju čak ni Breson nije baš probio; on uklanja činjenice. Njegovi likovi su veoma nerafinisani i primitivni. Čovek se znoji, jede, guši se, balavi… Kada se uradi kako treba, osoba koja zuri u prazno je zanimljiva jer se pitamo zašto je u svom svetu i šta se zaista dešava unutra.
Uglavnom, pratimo troje likova. Policajca koji istražuje slučaj silovanja i ubistva jedanaestogodišnje devojčice. U slobodno vreme, policajac se druži s komšinicom, za kojom čezne, ali joj te ne pokazuje otvoreno, i s njenim dečkom, vozačem školskog autobusa, kome policajac, što je logično, smeta. Policajac živi s majkom, a saznajemo da su mu žena i dete poginuli.
– Film me tera da se još više pitam da li je moguće razumeti drugu osobu. Ne razumemo suštinu nijednog od ovih likova; mi im pridajemo sopstvena tumačenja na osnovu onoga što nam se prikazuje – piše Lorefis.
Nevinost i krivica su nebitne za Dumona. On u celoj postavci traži nešto drugo, zapravo, tera publiku da misli o onome što nije prikazano.
– Jedini zvuci su prirodni, iako pojačani. Nema boje, nema uvodnih kadrova, nema šeme rezanja poente/kontrapunkta. Dijalog je oskudan, a veći deo se sastoji od besmislenih razmena ljubaznosti. Mirnoća je izuzetna. Neprofesionalni glumci ne samo da odbijaju da se izraze, već su često statuarni, a njihov pogled nikada nije usmeren u kameru. Dumonov mizanscenski rad je kao da likovi ne znaju da su u filmu.
Na kraju ostaju samo čežnja i nesporazum. Film „Humanost“ će vas uznemiriti toliko da ćete ga prihvatiti ili odbaciti, nema sredine. Dumonov gazi sve konvencije koje mu padnu na pamet, on snima film za gledaoca koji je spreman da bude deo onoga što se prikazuje na ekranima.
– Dumon je svakako pesimista, on prikazuje čoveka kao slabo stvorenje koje popušta zahtevima šefova, seksu, silovanju i nasilju. On svakako ne izgleda kao da veruje da su ljudi pravedni i moralni. Njegovo mišljenje je više u smislu da su muškarci brutalne, sebične životinje čije želje i mane ih ostavljaju u krhkom i očajnom emocionalnom stanju gde su ranjivi prema drugima i skloni da rade šta god im padne na pamet u često očajničkom pokušaju da popune svoju prazninu – zaključuje Lorefis.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.