Skoro ceo film pratimo veliku umetnicu koja je praktično na vrhu sveta. Sve oko nje je na vrhunskom nivou. Ona je profesor na čuvenom Juilliardu (Džulijardu), diriguje čuvenim berlinskim orkestrom, na naslovnim je stranama najznačajnijih svetskih časopisa, izdaje ploče za najprestižnije izdavačke kuće… Ipak, ona je i žena iz nekih prošlih vremena. Zapravo se ponaša kao muškarac, kao beli, privilegovani muškarac više engleske ili nemačke klase u 19. veku. Ona je iznad svih, ona svima komanduje, sve vređa, prema onima koji su ispod nje se ponaša kao da su krpe, kao da nisu ljudi. Ona je tu kao neki britanski lord koji upravlja nekom dalekom, egzotičnom zemljom, a svi ostali su tu da bi njoj služili, njoj i njenim velikim ciljevima koje ovi ispod nisu u stanju ni da razumeju.
Međutim, vremena su se promenila i to radikalno. Ona kao da nije svesna tih promena. Ponaša se kao da je iznad svega i svakoga, kao da za nju ne važe nova pravila, pravila 21. veka, modernog doba, tehnologije, seksualnih identiteta, odnosa prema zaposlenima, odnosa prema drugim muzičarima – kolegama.
Iako je na vrhu sveta, njeno ponašanje nam nagoveštava mogući pad. Film „Tár“ se može opisati kao neka blaga nizbrdica niz koju bez prestanka curi voda. Lidija Tar polako klizi ka dnu, ali to ne vidi, ne vidi ni nizbrdicu, niti oseća vodu. Ona ne odustaje od slike koju je zamislila. I dalje komponuje kao da je u 19. veku. Iako je, s druge strane, vrlo liberalna, ona živi sa ženom, prvom violinistkinjom orkestra, čuvaju usvojeno dete, živi u Berlinu i Njujorku, druži se s top ekipom, jede u fensi restoranima, vrlo je pedantna, voli rutinu… karakter, duh i zamišljeni svet belog, privilegovanog muškarca iz 17., 18. ili 19. veka dominiraju njenim životom.
Tar je velika umetnica, muziku duboko proživljava, misli na svaku notu, bitno joj je da prenese kompozitorovu ideju kada diriguje. Nekoliko puta pita zašto je kompozitor napisao to delo, šta je hteo da kaže. Ne može se interpretirati kompozicija ako se ne razume zašto je napisana.
Reditelj Tod Fild (Todd Field) namerno nas stavlja u ulogu sudije. Stalno moramo da evaluiramo, moramo da stajemo na nečiju stranu, stalno nas tera da je ili osuđujemo, ili branimo. Na kraju je nemoguće izmeriti sve. Gledalac je prinuđen, ne da bira, već da je ili prihvati ili odbaci. Pitanje je da li bi bila genijalna da se nije tako ponašala. Prva žena dirigent u slavnom berlinskom orkestru morala je žestoko da se bori za tu poziciju. U izrazito muškom svetu žena se izgleda mora ponašati po nepisanim muškim pravilima, a pošto je bila pod reflektorima to ponašanje je koštalo karijere. Naporan rad je bačen u vodu.
Ona je kažnjena, ali ne kuka, ona se drži kao pravi devetnaestovekovni džentlmen koga je društvo izbacilo iz kluba.
Lidija Tar jeste neprijatna i nije baš ispunjena empatijom, ali su njene opaske briljantne i udaraju tačno gde treba. Mora se priznati da su njene primedbe na današnje trendove skroz na mestu. Ljudi koji neće da slušaju Baha jer je imao mnogo dece moraju dobiti po nosu. Njen problem je što to radi s visine. Da im je sve to rekla drugim tonom, na drugi način, ne bi bilo nimalo problematično, bar što se mene tiče.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.