Hodanje po vatri nije raširen ritual, praktikuje ga praktično samo jedna zajednica – potomci ljudi koji su živeli u istočnoj Trakiji. Tokom Balkanskih ratova (1912-1913) i u razmeni stanovništva između Grčke i Turske 1923. iseljeni su iz Trakije i naseljeni na prostoru severne Grčke i južne Bugarske. Spolja gledano hodanje po vatri, tačnije po žaru, u celini jeste hrišćanski ritual – tu su ikone, sve je posvećeno hrišćanskim svecima i vladarima… Međutim, nije teško zaključiti da je poreklo rituala pagansko, neki etnografi ih povezuju s drevnim praksama Dionisovih kultova.
Muzika igra važnu ulogu u običaju hodanja po usijanom žaru, koji se, uzgred u Grčkoj zove Anastenaria (Αναστενάρια), a u Bugarskoj Nestinarstvo (Нестинарство). Muzika najverovatnije pomaže da igrači upadnu u trans i da zbog toga ne osećaju bol.
Muzikolozi i etnografi snimali su muziku koja se izvodi tokom trodnevnog rituala (izvodi se jednom godišnje, od 21. do 23. maja).
Tek sada dolazimo do preporuke. Jedan snimak, koji je napravljen 20. i 21. maja 1979. godine u selu Agija Eleni, u Grčkoj, vraćen je na svetlost dana, umalo ne rekoh vatre, ali u novom ruhu. Mnogo godina kasnije Themistoklis Pantelopoulos pronašao je snimke, dodao modernu produkciju i neke moderne instrumente. Dobili smo neverovatan etnomuzikološki rad.
Preporučujemo vam deset fantastičnih minuta. Tu se čuju glasovi, uzvici, violine, autentični udarački instrumenti… Čuje se sve što je snimljeno na terenu. Inače se to u etnografiji zove „terenski snimak“. To je zapravo tehno muzika iz antičkog doba. Rejv iz davne prošlosti. Tehno iz zabačenih grčkih sela, gde je muzika integrisana u sam život, u običaje i kultove.
Ako poželite da hodate po žaru dok slušate muziku, molim vas da to ne radi u kući, izađite na livadu. Bolje samo da se ispečete nego da ostanete bez krova nad glavom.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.