Američki predsednik Donald Tramp biće upisan u istoriju. Ne baš kako je to zamišljao, ali istorijskim udžbenicima se u zube ne gleda. Tramp je smislio plan, ali ga detalji nisu zanimali. Nije mario ni za kritički osvrt, pažljivu analizu svakog koraka. Narcisi to nikad ne rade. Pošto kod Trampa sve mora biti megagrandiozno/magagrandiozno, istorijsko (nažalost, i mi imamo jednog takvog), i spektakl s carinama mora biti takav. Ceo svet sinhrono dodaje: „Nažalost.“ Trenutno nema druge teme, a to je ono što Tramp voli – da bude jedina tema, uvek i svuda.
Trampov plan je tipično trampovski. Prvo ide velika, šokantna najava o kojoj se govori danima, a onda ideja stupa na snagu; datum se uvek unapred najavljuje i čeka kao Nova godina, da bi potom usledilo čisto nasilje. To je obrazac od koga Tramp ne odustaje. U slučaju carina, sve je isto. Prvo ih je najavio, a onda ih je objavio, pa je svet čekao da naredbe počnu da se primenjuju. Ubrzo je usledilo nasilje. Čini se da je nasilje samo najavljeno, a da je plan da tek eksplodira u svim svojim bizarnostima.
Utisak je da Tramp zna da carine ne rade posao. Bar ne onako kako ih on sprovodi. U prošlosti, carine su u retkim slučajevima bile uspešne, na primer u Južnoj Koreji pedesetih i šezdesetih godina, ali to su bile pažljivo planirane i dozirane carine. Tramp, nije teško zaključiti, ne podnosi reči „pažljivo“ i „dozirano“, pa ni njegove carine nisu takve. One su grube i nekontrolisane. Dakle, najverovatnije je svestan toga da samim carinama neće postići to što obećava da će se dogoditi, ukratko – jačanje američke ekonomije.
Carine mu služe samo kao sredstvo za postizanje cilja. Carine, naime, treba da izazovu haos i paniku. Što smo gledali uživo prethodnih dana. Sledeći korak su pregovori. Tramp voli da razgovara „jedan na jedan“, ne voli velike skupove s mnogo učesnika. Tramp voli da ponižava, uništava, vređa… Tako najefikasnije dolazi do cilja. Neki njegovi sagovornici zaista se uplaše, dok drugi iz pristojnosti odustaju od rasprave s budalom. Trampa ništa ne zanima, najverovatnije mu i nije važno da stigne do cilja, što god da je cilj, već mu je važno da postigne medijski efekat – i, naravno, da zadovolji nezajažljivi ego, aždaju koju je teško nahraniti.
Srećna okolnost je to što Tramp nije čovek koji gaji ideale, pa tako, kad nešto krene po zlu, on se pravi mrtav, odustaje od svega za šta se do pre nekoliko dana, a možda i sati, zalagao svim srcem, dok je vikao da nikad neće već nešto… što god to bilo. Tako je, posle velike galame i uvođenja carina celom svetu, rešio da napravi pauzu. Izgleda da je i njemu bilo previše, pa će se rvati samo s Kinom, jedinim pravim američkim konkurentom.
Trampov drugi mandat, a tek je počeo, biće zapamćen po neverovatnoj spektakularizaciji politike. Nikad to nismo gledali, bar ne uživo. A do kraja ima još mnogo. Tramp se nada i trećem mandatu – bog nam pomogao ako i to budemo morali gledati.
Tramp ne prestaje da priča o tome kako zemlje jedva čekaju da pregovaraju, kako mole, kako su svi uplašeni, kako čekaju njega da ih spase. Ispostavlja se da se on uplašio. Carine nisu ni stupile na snagu, a svet je počeo da propada, berze su tonule, obveznice su gubile vrednost, sve se rušilo, dok se krug oko predsednika sužavao. Praktično više niko nije podržavao njegovu carinsku politiku, osim najvećih dupeuvlakača, čije mišljenje nije bitno nikome.
Najveći šarlatan svetske politike upravo je to – šarlatan koji će tako biti u upisan u inače bogatu američku političku istoriju.
Tramp, međutim, ima dugme na koje se gasi, to je glavna lekcija iz carinske ujdurme: on popušta pod pritiskom. Tačnije, ne odustaje zbog samog pritiska, niti zbog posledica svojih odluka, kakve god da su, već zato što ne voli da gubi. Ego mu ne dozvoljava da izgubi, zato tako menja mišljenje, politiku, saradnike… Čim oseti da ga drugi mogu videti kao gubitnika, on beži, naravno, u drugu krajnost. Dakle, ne voli taj osećaj da je izgubio, a još manje voli kad ga mediji prikazuju kao gubitnika.
Tramp ne bi bio dobar šahista, pa je samim tim očajan političar. Jer, da bi dobio, nekad moraš izgubiti.
To su neki elementi formule koju tek treba kompletirati, a koja bi nam mogla pomoći da lakše prebrodimo ovu muku. Svet bi morao naučiti kako da čita poteze samozaljubljenog američkog predsednika. Svima bi nam moglo biti lakše.