Fragmenti užasa

Filmove Mihaela Hanekea (Michael Haneke) kritičari često nazivaju studijama, što i nije tako čudno s obzirom da bire teme kao teoretičar koji se sprema da napiše esej ili knjigu. Takođe, Haneke inspiraciju crpi i iz radova Frankfurtske škole (Adorno, From, Markuse, Benjamin…), posebno u ranim filmovima. A mi upravo preporučujemo jedan rani majstorov uradak, „71 fragment hronologije slučaja“ (71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls).

Haneke ovde razrađuje svoju opsesivnu temu – nasilje. I to iracionalno nasilje, ubistvo bez jasnih motiva, nasumično, hladnokrvno, distancirano. Reditelj i scenarista filma ovde obrađuje i jednu Adornovu temu – ponavljanje. Repeticija je ključ koji nam je autor filma dao u centralnoj sceni filma. Glavni junak, naime, igra stoni tenis s mašinom koja u pravilnom ritmu izbacuje loptice. Sve je snimljeno iz jednog kadra, a traje „beskonačno“ dugo. Tri su opcije stavljene pred gledaoca, a čini se da je to urađeno svesno. Prva je da odustane jer ne može da izdrži, druga je da upadne u meditaciju usled ponavljanja, a treća da se jako iznervira, ali da ostane tu i da misli zašto toliko insistira da gledamo čoveka koji ponavlja jedan te isti pokret.

Kako tačno taj besmisleno dugački kadar bez muzike doprinosi razumevanju filma? Haneke nam zapravo govori o besmislenim životima koji se vrte u krug i o beskrajnom i besmislenom nasilju koji donose ratovi. Reditelj nam prikazuje dokumentarne snimke svih aktuelnih konflikata u trenutku snimanja filma (1993): ratovi u Bosni i Somaliji, konflikt u Južnom Libanu, kao i sukob između Turaka i Kurda. Na kraju, Haneke prikazuje i dokumentarne scene vezane za optužbe protiv Majkla Džeksona za silovanje maloletnika.

Sve se ponavlja, sve je besmisleno i užasno nasilno. Na drugoj strani prikazuje razne likove čiji životi su takođe zaglavljeni u besmislenim ponavljanjima. Dečak iz Rumunije koji živi na ulicama Beča, usamljeni starac koji samo gleda televiziju, frustrirani student… Tu je i glavni junak, upravo onaj koji igra stoni tenis s mašinom, on takođe živi zarobljen u ništavilu svakodnevnice.

Reditelj na početku filma najavljuje ubistvo nekoliko ljudi u banci. Kaže da ih je ubio student (stonoteniser), a onda vraća radnju nekoliko meseci pre ubistava i prikazuje živote ubice i budućih žrtava.

Ništa nije povezano, ništa nema smisla, ubistvo nije motivisano, niti spoljašnjim faktorima, niti unutrašnjim stanjem junaka. Sve je iracionalno. Život je besmislen i nasilan. Jedan kritičar je dao fantastičan naslov za tekst o Hanekeovim filmovima, mi ga citiramo na kraju: „Želim vam neprijatno veče“.