Gde ćemo sada?

Kada se spomene feminizam mnogi se uhvate za glavu. Jednima se ne sviđa pravac, drugi ne znaju šta znači, treći bi nešto menjali. U svakom slučaju, svako ima nešto za dodati, ili oduzeti. Najmanje je volje za saslušati i razumeti. U filmu koji danas preporučujemo glavnu ulogu igraju žene. Žene u patrijarhalnom društvu koje po ceo dan rade kućne poslove. One štrikaju, brišu, pletu, kuvaju. Prave domaćice, nema šta. Koliko je ovaj film šarmantan toliko je i mučan za gledati. Najviše vas nerviraju muškarci. Oni su glavna briga ženama. Zbog njihovih konstantnih sukoba, žene gube muževe, braću i sinove. Radnja filma se dešava u Libanu, u selu u kome zajedno žive muslimani i hrišćani. Pop i hodža su se dogovorili da vlada mir. Ne mogu se odseliti, moraju živeti zajedno. Jednostavno, nemaju gde. Sukobi su svuda oko sela. Rat je počeo i zahuktava se. Ratuju muslimani i hrišćani. Žene, bar na početku, uspevaju da to nekako iznivelišu, uspevaju da spreče pokolj muških predstavnika sela. Međutim, ne ide im uvek lako.

I tako žene uvek muče muku kako da zajebu muškarce i skrenu im misli sa politike i da ih tako spasu. Koliko one to slatko rade, koliko god da su posvećene, stvarnost ih stalno prestiže. Ipak, iako su neuspešne u pokušaju da dobrotom i lukavstvom zaustave rat, makar u svom selu, njihov napor pogađa gledaoce duboko. Možda je ovo i najlepši filmski prikaz majčinstva.

Jedna od simpatičnih situacija je gde se one sve odjednom uglas svađaju preko vesti koje prenose ko je nastradao u sukobu između dve strane, sve s ciljem da spreče muškarce da uopšte čuju da se okolo ratuje. Žene galame da bi utišale situaciju. Dok je druga situacija, u kojoj majka mrtvog sina krije u bunaru, kako bi spasila drugog, vrlo mučna i potresna za gledati.

Film Where Do We Go Now? (Et maintenant on va où?) režirala je žena. I vidi se njena duboka posvećenost da prikaže nežnost i krhkost majke. Ali i koliko je ona hrabra i odlučna. Tu hrabrost niko ne može razumeti ni zameniti. Majke su te koje za svoju decu rade sve što treba da bi ih održale u životu. Međutim, ova rediteljka nije jedina koja je prikazala hrabrost i istrajnost žena. To je uradio još jedan veliki reditelj i to čak dva puta. Jednom u filmu „Sve o mojoj majci“, a drugi put u „Paralne majke“. Radi se o Pedru Almodovaru. Znači da razumevanje za žene i feminizam može da ide i dalje i šire, samo je potrebna volja. Jer, kako Almodovar poručuje – svako može da bude majka.

Na kraju su situaciju dovele u ekstrem, ali neću vam otkriti samo finale.

Možda u nekom selu na Balkanu, ako takva sela još uvek postoje, neko uradi nešto slično. Možda se jednom zaustavi mržnja. Ali ako do toga dođe, verujem da će veliku ulogu u tome imate ne žene, već majke.