Zaista moram da se ogradim… i to dva puta, bodljikavom žicom… Možda čak kroz jednu i struju da pustim… Minsko polje?
Nisam levičar… Konzervativnih sam shvatanja, desnog centra… Nisam liberal i ne verujem u globalizaciju… Ne verujem ni u egalitarizam, ali verujem u slobodu i pravdu! U stečena prava i posebno u onu antimiloševićevsku: „Ako vam je dobro, onda ništa!“
Meni nije dobro. Ali ja sam na drugom kraju štapa. Kada sam odlučio da napustim kompaniju u kojoj sam radio i pokušam da napravim svoj posao, dobar prijatelj mi je rekao da mi zavidi na hrabrosti, da se ljudi dele na poslodavce i zaposlene i da je moj iskorak oslobađajući… Ne verujem ni u to, ali je sjajna metafora…
„Tradicionalna pitanja koja su dugo ujedinjavala levicu, na čemu su im desničari zavideli, jer oni nisu imali tako jasne i jedinstvene programe, danas malo vrede. Socijalna jednakost, zdravstvena zaštita, prava radnika… To danas zanima samo teoretičare.“ Ovo je možda istina (ne želim da polemišem) na razvijenom zapadu, u EU… Možda je i istina u većem delu sveta… Ali da li je istina u Srbiji? Nesporno je da socijalna jednakost, zdravstvena zaštita, prava radnika… zanimaju i teoretičare u Srbiji. Ono što je neverovatno i neshvatljivo (posebno meni kao konzervativcu) je da ne zanima nikog (?!?!) drugog! Postoji li artikulisana leva ideja u Srbiji? Izuzimajući stranačke programe, postoji li i jedna organizacija na levom političkom spektru? Ili se nalazimo u apsurdu srpske levice? Da li se srpska levica zaglavila, ili naprosto ne postoji, ne kao pojedinačna misao ili teorijski koncept, već kao jasna politička ideja, koju predstavlja profilisana politička organizacija?
Svašta nam se desilo u poslednjih 100 godina političkog života i radničkih prava… Srpsko radništvo je prešlo put od seljaka i proletera, preko (samo)upravljača, do današnjeg potpunog proleterijata… Izmenama radnog zakonodavstva u postkomunističkom periodu (periodu tranzicije) prava radnika su u znatnoj meri redukovana. Posebno ona iz korpusa prava vezanih za rad i u vezi sa radom (zarada, naknade zarade, odmori i odsustva, uslovi rada, otkazni razlozi, tehnološki višak i slično). U principu, nesporno je, da je promenom političko-ekonomskog sistema (sa samoupravnog na liberalno kapitalistički) deo statusnih prava zaposlenih morao biti redukovan, ali se ovo nikako ne odnosi na prava koja se odnose na rad i koja su u vezi sa radom. Posebno ne, jer se radi o stečenim pravima zaposlenih i razvojnim, civilizacijskim dostignućima prvo Srbije, a potom i celog sveta. Zaštita ovih prava je redukovana još više (nemamo kolektivne radne sporove, imamo ozbiljan galimatijas u odnosu na statusne sporove, neverovatnu konfuziju u odnosu na nadležnost i posledice neuplaćivanja poreza i doprinosa, pa time i prava na zdravstvenu zaštitu i prava na penziju i da ne nabrajam) kroz primenu propisa od strane nadležnih institucija (sudovi, inspekcije) i tumačenja prava od strane poslodavaca… Ponosni smo na činjenicu da pozivamo strane investitore kod nas, jer bože moj, jeftinijih, a stručnih radnika nema nigde na svetu… Još ih i subvencionišemo, dok iste ovakve podsticaje uskraćujemo domaćim investitorima! U odnosu na socijalnu zaštitu građana, stanje je još gore… Situacija je i više nego burleskna… Snimao čovek film o tome (Otac, režija Srdan Golubović, uz maestralnu glumu Gorana Bogdana)… Dobio i nagradu za isti… Deca nam se oduzimaju od bioloških roditelja, koji nemaju dovoljno sredstava da ih izdržavaju, potom se smeštaju u hraniteljske porodice, pa se plaća hraniteljima da bi mogli da izdržavaju istu tu decu!?!? Ko ovde koga zajebava? Ili, ovo baš nikada neću zaboraviti, pre par godina je keruši Mili neko odsekao šape… Cela Srbija je mesec dana pričala samo o tome! Digla se javnost, aktivisti su nas bombardovali pravima životinja, nevladine organizacije su kritikovale stanje u Srbiji, čak su zbog pritiska javnosti, u delu zaštite životinja menjani zakoni… U isto vreme je od beznađa (radnici nisu primili 20 zarada) ČOVEK sam sebi zakucao ekser u ruku, ne bi li skrenuo pažnju na probleme zaposlenih… Zvao se Halko Društinac… Nije bio na naslovnoj strani, ni jedna nevladina organizacija se nije oglasila, niko nije protestovao, a novine su ga zaboravile za tri dana… U Srbiji u poslednjih 20 godina (kao NIKADA pre) LJUDI umiru od smrzavanja… Moguće je da umiru i od GLADI…
A zdravstvena zaštita? Nemojte molim vas… Ako ikada i uspete da stignete na red (recimo za operaciju kuka) šta ćete jesti u bolnici, kakva će vam biti postoperativna nega i da li ćete imati adekvatnu rehabilitaciju? Banjsko lečenje? Kako ćete doći u bolnicu, a posebno kako ćete otići iz bolnice? Autobusom? Zaboravih pomenuti, vezano za prethodno, da ste recimo penzioner i da ste punih 40 godina uredno plaćali doprinose za zdravstveno osiguranje….Ili, naprosto dobijem temperaturu, bole me pluća i imam produktivan kašalj i šta? Da zakažem pregled kod izabranog lekara i dođem prekosutra? Da mi napiše uput za snimanje pluća, za 10 dana? Za mene me i nije briga, ali baš ovo mi se desilo sa detetom, imao je 17 meseci… Od tada idemo kod privatnog lekara… Zubare ne bih pominjao, kao ni cenu te usluge u državnim ustanovama…
Ovo su sve klasična levičarska pitanja i bavili se neko njima u Srbiji? Da li imamo fokus na probleme koji su tradicionalne prirode? Koje su to političke opcije na levoj političkoj sceni koje su uradile bilo šta, pa makar i samo pričale i uporno ukazivale na bilo koji problem socijalne prirodne, radništva ili zdravstvene zaštite?
Pokret socijalista sa ministrom Vulinom? SPS sa predsednikom skupštine Dačićem? PUPS sa ministrom Krkobabićem?
Ili sam možda preambiciozan u očekivanjima, pa ta teza da kada se dođe na vlast nije nemoguće ostvariti levu političku ideju, zaista stoji? Možda se ovim pitanjima studiozno, dosledno i iskreno bavi opozicija? Recimo SSP sa Draganom Đilasom na čelu? Gospodin Đilas je poslodavac… verovatno i milioner… Ne verujem u onih šeststotina i nešto, ali bar jedan ima…Njemu su prava radnika od primarnog značaja… I socijalna davanja takođe… Ajte molim vas… Ah, da setio sam se! Gospodin Zelenović! Da onaj iz Šabca… Zeleno-leva koalicija! Da, on je više puta pozivao da se zaštiti direktor/ka škole, javnog preduzeća, kulturne ustanove… ili to beše domar, mašinbravar, vulkanizer? Ili radnička prava uopšte? Sigurno sam zaboravio, ali nemoguće je da kao gradonačelnik nije insistirao na adekvatnom kolektivnom ugovoru za zaposlene u opštinskoj upravi, ili na povećanju davanja iz sredstava lokalne samouprave za zdravstvo… Pa i sada su mu puna usta zaposlenih… Rekao nam je da je onaj batinaš iz Šapca zaposlen… Da, i sigurno je napravio prečistač otpadnih voda i sigurno je tražio od opštinske ekološke inspekcije da hemijska industrija u Šapcu bude usklađena sa potrebama građana na najvišem nivou!
Ima li još ko? Daaaaa…DS! Svi postkomunistički zakoni su predloženi i usvojeni njihovim glasovima, sve privatizacije i reforme (zdravstvo, sudstvo…) su sproveli svojim kadrovima, držali su sva ključna ministarstva u vreme kada se sve dešavalo.
Nikako ne smemo zaboraviti sindikate, te dosledne borce za prava srpskih radnika! Da nije njih, sigurno ne bi imali zimnicu i ogrev… Neko će reći, ali to je samo za zimu, a šta sindikati rade leti? Kako šta? Organizuju prvomajski uranak! Nije leto, već proleće? Hmmmm… Letovanje na rate? Ahhh, to sad rade banke sa kreditima? Pa ne znam, mora nešto da rade… Orbović je predsednik SSSS-a (ili Veća istog) već više od 15 godina, sigurno je da nešto radi… Ili Ranka Savić, ona je predsednik ASNS-a od 2002. sa malom pauzom kada je bila narodni poslanik na listi LDP-a. Čekaj, nije li LDP liberalna politička opcija, sa idejom potpune liberalizacije tržišta radne snage? Neee, da joj radnici ne veruju i da nije ništa uradila za prava radnika, sigurno je ne bi ponovo izabrali za predsednicu, odmah čim LDP nije prešao cenzus i ona ostala bez novog poslaničkog mandata. I Ivica Cvetanović je na čelu sindikalne organizacije KSS od 2007. godine, a Željko Veselinović predsednik sindikata Sloga od 2008. godine, malo li je? Imamo li još koju reprezentativnu sindikalnu organizaciju? Da, naravno sindikat Nezavisnost, sa prof. dr Stojiljković Zoranom na čelu, od, ako se ne varam, 2016. godine. Uz neskriveno poštovanje prema misli i delu ovog istaknutog politikologa, nisam baš siguran da iko od nas zna da je uvaženi profesor i istaknuti borac za prava radnika i da je sindikalni aktivista, u stvari sindikalni vođa!
I eto nas… Tu smo! Za prava radnika, garantovanu zaradu bar na nivou potrošačke korpe (u martu je minimalna iznosila cca 42.000 dinara, a prosečna cca 82.000 dinara) se ne bori baš niko. U stvari, ovo ni ne spominje baš niko… Niko ne spominje ni da je garantovana zarada u Srbiji najniža u okruženju! Niti da su maloprodajne cene najviše u okruženju! Svi razumemo poslodavce sa džipovima i penthausima, jer ako zaposlenom daju zaradu na nivou minimalne potrošačke korpe, od čega će kupiti vilu na moru? Progresivna poreska stopa je potpuno besmislena, zato je niko ni ne predlaže. Pa pobogu zašto bi plaćao veći porez ako imaš više? Gde je tu leva ideja, pa valjda smo svi isti? Jednakost i pravda za sve! I od kada to radnici treba da zadovolje osnovne životne potrebe? Bilo kakvog života, a kamo li dostojanstvenog? Zašto bi radnici imali mogućnost da uštede nešto, pa da recimo školuju svoju decu? Ko će onda da radi? Pa neće valjda svi da voze džipove?
A ulice? Pa ulice su da se čiste, a ukoliko izađemo na njih, ko će ih očistiti?
I zašto baš za prvi maj da se izlazi na ulicu? Pa izašli smo već za Novu Godinu, a prvi maj je za prase i roštilj!
Možda su se evropski levičari i zaglavili u svojoj političkoj ideji, obzirom da su im osnovni zahtevi ne samo ispunjeni, nego i opšteprihvaćeni i čak vrednosno neupitni, čak i od strane desne političke scene, a ne samo najšire javnosti. Ne dovodi se u pitanje ni jedno jedino stečeno pravo, bilo ljudsko, bilo radničko. Tržište radne snage je uređeno, sistem socijalne zaštite funkcioniše, obrazovanje i zdravstvo je dostupno svima pod jednakim uslovima, uz korektiv pozitivne diskriminacije, ograničavaju se monopolistička ponašanja, kažnjava nelojalna konkurencija… Možda se tamo levica i zaglavila, ne opravdavam je, ali imala je i gde i zašto…
A kod nas… Prvo bazični radnički pokret, pa radničke partije, pa Če…
I da menjamo himnu iz Bože Pravde u Čistićete ulice – to vam ne gine! Misao u obe pesme je ista (pravda), ali su Direktori direktniji! Jer samo je revolucija-evolucija!
P.S.
Izvinjavam se svima koji su stekli POGREŠAN utisak da sam LEVIČAR. Zaista nisam, ali nedostaje mi „neprijatelja“….
P.S.S.
Nije lako ni Nemcima… Oni nemaju gde da odu da im bude bolje… A najteži je život bez nade!