Getting Older and Getting Younger

Ima jedna dobra priča. Ide ovako: nisam ja kao moji roditelji i ovi stariji, baš mrzim kad oni seru, ali u moje vreme se slušala baš dobra muzika. I ne samo to, već je ta muzika mojoj generaciji mnogo značila, a ovima danas je to samo puka zabava. Ima još, ja ta sranja i ne mogu da slušam, toliko je sve loše. Naravno, ova priča nema kraja, a suština je da smo mi super, dok su svi ostali budale, kako roditelji koji su nama kenjali za našu muziku, tako i mlađi jer oni ni ne znaju šta je muzika, niti im to išta znači, kao što je nama značilo. Shvatili ste, generacijski narcisizam i besmisleno „ali“ (ne mrzim ja nikoga, ali…) dominiraju ovim pomalo zastrašujućim govorom. Svaki put kada čujem da se priča na tu temu uhvatim se za instrument. Pa nešto odsviram. Iz inata sviram pesme mojih roditelja, kao i pesme koje danas klinci vole. I vrlo brzo shvatim koliko je veliko lupetanje o nama i njima.

Kao ključni dokaz da je teza „mi vs oni“ besmislena, jeste pesma „Getting Older“. Napisala ju je Bili Ajliš (Billie Eilish), mlada zvezda koja puni koncerte tinejdžerima koji pojma nemaju „kako se slušalo u moje vreme“ i ni ne slute „koliko je nama muzika značila“.

Albarnu se, očigledno, dopala pesma, jer je slušao bez predrasuda. Bili Ajliš se u „Getting Older“ obraća svima, tačnije svima koji hoće da slušaju, ne samo svojim teen drugaricama. Tvrdnja da ti stihovi i ta melodija za nekoliko decenija neće biti nešto važno, tada odraslim ljudima, zapravo je čist bezobrazluk. Priča kako smo nekada slušali muziku nema nikakve veze sa životom i kako to nama znači na poseban i neizreciv način, govori o lenjosti i narcisoidnosti onoga ko to izgovara.

Ljudi koji su nedavno izazvali omanji zemljotres na koncertu Tejlor Svift (Taylor Swift) za dvadesetak godina neće imati o čemu da pričaju, jer kada smo mi slušali Nirvanu, to je bio događaj, a ne ova sranja danas. Od tada, naime nije bilo događaja za pamćenje.

Sreću naših muzičkih mastera pokvario je gospodin Albarn. On je seo za klavir i odsvirao pesmu koja već danas nešto znači ljudima koji su spremni da slušaju. U mojoj okolini nema puno takvih pa ovu preporuku bacam kao neko pismo u boci. Ako neko hoće da posluša. Albarn je ovde na pola puta, niti priziva prošla vremena, a nije baš ni za tinejdžere. U ime budućih starih dobrih vremena slušajte „Getting Older“.