Pronaći muziku koju si nekada voleo da slušaš je isto kao ponovo uspostaviti kontakt sa starim prijateljima…
Interesantno je kako starenje menja čoveka. Bouvi je rekao da je to jedno neverovatno iskustvo u kome čovek postaje ono što je uvek i trebao da bude…
Preturao sam po ormanu i slučajno naleteo na dve kutije (od cipela) pune audio kaseta (ako se neko još uvek seća šta je to)… Odnos kompilacija i albuma je recimo 50:50… Setih se da imam kolekciju CD-ova, još iz vremena pre MP3-a (odolevao sam mu dugo), YouTube-a i Spotyfaj-a…Ima tu svega i svačega (u najširem žanrovskom opredeljenju, sve je RnR) od popa, preko punk-a, rocka, hard rocka do najbrutalnijeg metala…Naravno da sve to (čak i mnogo više) imam i u kolekciji na kompu (MP3 i FLAC), ali nije isto… Nije ni slično… Ni vreme, ni muzika ni ja…
Nisam mogao da odolim, kaset-dek mi već godina nije deo HI-FI sistema, ali pronašao sam svoj stari (nekada neizostavni deo svakodnevnice) walkman, nasumično izabrao kompilacijsku kasetu i…. nije bila kompilacija! Tonny Montano, 1988. Mutant Party Live…
Šok, zaboravio sam da postoji i bend i album… Album otvara navijačka pesma Mi smo iz Beograda… Setih se i Roze Poze (nisam mogao da izdržim, našao Daj Gol! na YouTube-u i preslušao), Zabranjeno pušenje (Nedelja kad je otiš’o Hase) Pips Chips & Videoclips (Dinamo ja volim)… Kakva su to vremena bila, kakav fudbal, kakvi navijači!!! Setih se i Nika Harnbija i Stadionske Groznice, Deja, Pixija, Mijata, Milka Đurovskog, Sušića, braće Vujović, utakmice Groningen-Partizan (iako sam veeeeliki Cigan, možda i najlepše sećanje na fudbal mi je ta tekma)… Setih se i radio prenosa, punih tribina i…
Setih se da je s kraja 80-tih, kao i početka 90-tih, na tribinama vladao Rock ’N’ Roll… Da su navijačke grupe, koliko god nasilne, ipak bile navijačke a ne organizovano kriminalne… Koliko god ostrašćeni, navijačima je bilo nezamislivo da se mere sa mnom, u bilo čemu, posebno u snazi…
Setih se i 1990. Derbi, Partizan-Zvezda, stadion JNA, polufinale kupa SFRJ (sezona 89/90)… Voz, idemo u prestonicu da gledamo, drugari iz provincije, sa sela… Nas petoro, trojica Cigani, ja najmlađi, bez obeležja, njih dvojica sa šalovima i dva Grobara, sve u dresovima Partizana… U vozu se pije, peva, skandira… pa i dobacuje, ali ne provocira, više zeza… Nema zle krvi…Ima vrele, ali ne i zle… Od ž. stanice do stadiona više ne idemo zajedno, nas trojica se priključujemo crveno-beloj koloni, ide se na sever… Njih dvojica ka crno-belom jugu… Kakva je to tekma bila! Kakvi igrači, kakvi potezi, kakvi golovi i… kakvo navijanje! Prvo poluvreme 2:0 za Partizan (Stevanović, Šćepović), mi na severu pokisli… Grobari skandiraju: „Hoćemo treći!“… U drugom, prvo 1:2 (Prosinečki) pa 2:2 (Šabanadžović). Stadion gori! Ne znaš ko je glasniji, Sever ili Jug! Ne znaš ko je uporniji! Pesma ne prestaje, ne čujem sopstvene misli… I nemam ih, samo emocija i energija, ona ista kao u RnR-u, u masi na preko 1000W… Iznenada, greška Spasića – auto gol! 2:3 za Zvezdu! Cigani vraćaju: „Evo vam treći!“… Kući smo opet išli zajedno, vozom… Neko je pevao, neko nije… Te godine, otprilike mesec dana kasnije, bila je i ona tekma Dinamo-Zvezda, priča se da je sa njom počeo rat… Ne verujem…
Doduše, više ne verujem ništa… I više ne idem na utakmice… nema više ni takvih igrača, ni takvih poteza, ni takvog navijanja…
Te godine je Džoni izdao Balegare, Oktobar Crni ples, a Garry Moore Still got the Blues. Sonic Youth su snimili Goo, a Sinead možda i najljubavniju ikad Nothing compares 2U. The Ramones su svirali u Zagrebu… Iste godine je i Ceca snimila Pustite me da ga vidim… Tako je počeo moj rat…