Foto: sr.wikipedia.org
Aleksandar Ranković je poznat kao političar koga je Tito „srušio“ na čuvenom Brionskom plenumu. O tome se mnogo govorilo. Govori se da je to početak kraja Jugoslavije, da je tako počeo nacionalistički preporod… Mi se ovde nećemo baviti tim delom biografije druga Marka, već ćemo govoriti o njegovim revolucionarnim podvizima.
Aleksandar Ranković potiče iz siromašne porodice. To je zapravo pravilo. Ljudi koji nisu mogli drugačije vertikalno da napreduju postajali su komunisti, jer im je upravo komunizam obećavao da će moći da izađu iz večnog tavorenja na dnu. Put je bio bolan.
Ranković je kao dečak počeo da uči abadžijski zanat (enciklopedije kažu: Abadžija je proizvođač grubog sukna pod nazivom aba koje se koristi za šivenje narodnih odela – narodnih nošnji. Abadžija je majstor zanatlija koji od grubog sukna pod nazivom aba, šije narodna odela – narodnu nošnju. Građansku narodnu odeću je, u 19. veku, šio majstor zanatlija koji se zvao terzija).
Ranković nije bio samo posvećen zanatu, zanimala ga je i revolucija. Sve počinje od sindikata i to od sindikata abadžijskih radnika. Potom postaje član SKOJ-a i KPJ-u. Organizuje proteste i politički motivisane akcije. Treba naglasiti da je učestvovao u organizaciji velikih demonstracija u Beogradu 2. septembra 1928. godine.
Kao organizator je upao u oči vlastima pa je hapšen jednom 1927. i dva puta sledeće godine. U zatvoru je mučen, ali mučitelji nisu ništa postigli, pa su ga proterali iz glavnog grada. To je samo značilo da Ranković prelazi u ilegalu.
Već 1929. ponovo organizuje ljude, ovaj put kako bi se pobunili protiv diktature. Hapse ga i ponovo teško zlostavljaju u zatvoru. Nisu mogli da ga slome, ali ga osuđuju na šest godina robije. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. U zatvorima je nastavio da radi ono što je radio na slobodi – da bude revolucionar do kraja. Tamo čita marksističku i lenjinističku literaturu, ali i organizuje štrajk glađu, učestvuje u stvaranju partijskih organa…
Iz zatvora izlazi 1935. Nastavlja da radi to što najbolje zna – da se bori protiv vlasti. Ali, istovremeno napreduje na partijskoj lestvici. Dospeva do samog vrha Komunističke partije Jugoslavije. Od 1939. godine učestvuje u donošenju najvažnijih odluka partije, a posle rata učestvuje i u vođenju same države. Sve do 1966. Do Brionskog plenuma.
Pre toga je počeo rat. Učestvovao je u ključnim sednicama Politbiroa CK KPJ 22. juna i 4. jula 1941. kada je odlučeno da podigne ustanak, oružani ustanak.
Odmah se baca na organizaciju borbe protiv okupatora, ali ga već 27. jula 1941. hapsi Gestapo. Zverski ga muče. Pošto je po ko zna koji put ostao bez svesti, vode u bolnicu. Ništa nisu uspeli da izvuku iz njega. Ranković je, čini se, neuništiv.
Kada se oporavio odlazi u partizane. Tamo se bavi partijom, ali se i bori. Učestvuje u osnivanju Odeljenja za zaštitu naroda (zloglasna OZNA). Na Drugom zasedanju AVNOJ-a izabran je za člana Predsedništva. Rat završava kao general-lajtnant, a u penziju odlazi s činom generala-pukovnika JNA.
Posle rata je bio na najvišim državnim funkcijama. Sve do kobne 1966. godine.
Orden Narodnog heroja dobio je mnogo ranije, srećom. Ranković je dobio orden 4. jula 1945. godine.