Foto: sr.wikipedia.org | Oprema redakcije.
Nepravda može nagnati ljudsko biće na neverovatne podvige. Isto tako, nepravda može toliko pasivizirati osobu da se ona pretvori u roba, u pasivno biće koje nema ni želju ni snagu da se odupre nikome. Boško Buha nije postao rob. Dečak je gledao nepravdu, dečak nije hteo da bude žrtva. Uzeo je sudbinu u svoje ruke, kad kažem sudbinu, zapravo mislim bombu.
Boško Buha je imao 15 godina kada su ga ustaše proterali iz Slavonije 1941. godine (rođen je 1926. u Gradini kod Virovitice). Porodica je otišla u zapadnu Srbiju, a Boško nije gubio vreme, odmah se prijavio u Mačvanski partizanski odred. Bio je najmlađi borac, učio je kako se puca i, što je najvažnije, kako se bacaju bombe. Svi su znali za njega u odredu. Popularnost mu je porasla posle prve akcije. Svedoci kažu da se uopšte nije plašio, da je jurišao kao prekaljeni proleter. Tako počinje legenda o dečaku borcu.
Nakon vatrenog krštenja Boško Buha ide iz borbe u borbu. Učestvuje u desetinama akcija, a njegovi komandati vremenom shvataju da je vešt s bombama. Uz to je mali rastom, može se prikrasti bunkeru, a da ga niko ne vidi. Hrabar je i precizan.
Komandant Četvrtog užičkog bataljona Lune Milovanović uključuje ga u grupu bombaša. Boško je taj zadatak obavljao neverovatno vešto i precizno. Prikradao se i uništavao bunkere gde god da su ga poslali. Tako je spasao mnoge živote. Partizani nisu morali jurišati i na bunkere i utvrđena gnezda i uludo ginuti. Zbog talenta i hrabrosti, a pre svega zbog posla koji je obavljao, Boško je postao legenda među borcima Druge proleterske. Njegova jedinica, u kojoj su bili samo dece-bombaši, dobila je nadimak „Partizanska artiljerija“.
Druga proleterska brigada prelazi u Hercegovinu sredinom leta 1942. Prilikom napada na četničke bunkere na Gatu Boško Buha je ranjen, jedan metak ga je pogodio u nogu. Do njega je dopuzala bolničarka Milena Sitaraca. Uspela je da odvuče na sigurno, ali je tokom te akcije našeg junaka pogodio još jedan metak.
Slavni bombaš je morao u bolnicu. Dečak se brzo oporavlja, vraća se u brigadu, ide tamo gde je najgore. Legendarni je i napad na brdo Ćusine, koji su držale ustaše. Partizani su morali da osvoje neverovatno dobro utvrđene bunkere. Ispred su bili postavljeni reflektori, tu su bili i rovovi, kao i bodljikava žica. Međutim, Boško i još nekoliko dečaka su uspeli da se provuku i da unište bunker pun ustaša. Bezbroj je ovakvih priča.
Posebno je bilo gadno oko Bosanskog Grahova 1942. godine. Partizani su tu ratovali protiv nemačkih, ustaških i četničkih snaga. Boškova uloga u tim borbama bila je važna, ne samo u slučaju uništavanja bunkera, već je on bio inspiracija drugim borcima, ulivao im je snagu, ako sve to može dečak, zašto ne bi mogao odrastao čovek.
Partizani uspevaju da oslobode veću teritoriju i da tu uspostave neku vrstu vlasti. Prva je bila Užička republika, dok je druga Bihaćka republika. Upravo je tu održan kongres Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije. Otvorio ga je sekretar CK SKOJ-a Ivo Lola Ribar. Tu je bio i Tito. Jedan od govornika bio je Boško Buha. Imao je šesnaest godina. Bio je nizak pa je morao da se podigne na prste kako bi se video iza govornice. Govor je počeo ovako:
– Ja ću vam pričati, drugovi, kako mi idemo na bunkere.
Delegati su bili oduševljeni. Potom je pričao kako se on i njegovi drugovi bombaši veru po krovovima kuća, kako bacaju bombe kroz dimnjake. Prepričavao je dogodovštine. Delegati su se smejali, aplaudirali su mu. Pošto je završio govor prišao mu je Tito i čestitao mu.
Potom je učestvovao u dve velike bitke, možda i najveće, ne samo u Drugog svetskom ratu na ovim prostorima, već u balkanskoj istoriji. Boško je bio i na Neretvi i na Sutjesci.
Učestvovao i u zarobljavanju italijanskog Prvog bataljona 260. puka 154. pešadijske divizije „Murđe“. Komandant Miodrag Milovanović Lune je čak poveo mladog Buhu na pregovore o uslovima predaje. Italijani su bili šokirani. Dečak je došao da ih razoruža. Dečak ih je pobedio…
Kod Foče je poginuo politički komesar brigade Aleksa Dejović. Boško je bio skrhan, mnogo je voleo Aleksu. Zajedno sa Slobodanom Penezićem Krcunom je bio na sahrani u selu Kuta kod Foče.
Nakon teških bitaka Boškova jedinaca se odmarala kod Prijepolja. A onda 27. septembra 1943. on dobija zadatak da zajedno s doktorkom Sašom Božović i komandirom brigadne bolnice Bogdanom Radanom preveze sanitetski materijal iz Pljevalja u Prijepolje.
U blizini sela Jabuka, koje se nalazi na polovini puta između Pljevalja i Prijepolja, kamion je naleteo na četničku zasedu. Grupu je predvodio četnički major Đorđije Lašić. Kada su zapucali putnici nisu imali gde da se sklone, od metaka ih je štitio samo kamion. Boško i Bogdan su se borili, ali nisu mogli da se spasu. Četnici su ih ubili. Doktorka je bila ranjena i zarobljena.
Dan kasnije komandant Bože Đorđević predvodi Četvrti užički bataljon. Oni napadaju četnike, koji se i ne bore, već beže. Partizani su uspeli da pronađu doktorku. Pronašli su tela Boška Buhe i Bogdana Radana.
Na sahranu je došao velik broj ljudi. Govor je držao Krcun, u tom trenutku politički komesar Druge proleterske divizije.
Veseli dečak i slavni bombaš imao je tek 17 godina kada je ubijen.
Za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine.
P.S.
U našoj istoriji su bitna četiri perioda. Prvi je država Nemanjića, drugi je Prvi srpski ustanak, treći Prvi svetski rat i četvrti Drugi svetski rat. Poslednji važan period je u međuvremenu ispao. Ostalo ih tri. Revizionizam i slične srpske ludosti. Tako smo ostali i bez Boška Buhe. Drugi put.