Foto: sr.wikipedia.org | Oprema redakcije.
Zaboravljeni heroj Srema
Srem se više ne seća momka o čijoj hrabrosti, pameti i odlučnosti su mogle da se pričaju priče i priče. Ali avaj. Momak rođen u Manđelosu, malom mestu kod Sremske Mitrovice, više nije naš. On je sad ničiji. Visi u istoriji kao neko siroče. Ostao je njegov nadimak tu i tamo, ali on više nije bitan. Nisu važni ni sloboda, ni ideali, najmanje je bitna ideologija, važno je samo dokazati nešto što nama odgovara. Važno je da smo mi ispali super, koji god da smo to mi. A da oni, koji god da su oni, nisu bili dobri. Važno je… nešto je već važno, a nije ni to važno. A da, važno je da istina nije važna. Neko je rekao da je ovde od budućnosti neizvesnija samo prošlost. A naš odnos prema prošlosti izgleda kao čovek koji hoće da se ubije iz straha od smrti.
Momak o kome govorimo zvao se Boško Palkovljević Pinki. Rođen je 1920. godine. Kad je rat počeo imao je 21 godinu (6. april 1941.). Umro je u 22. godini (10. jun 1942.). I za tih 15 meseci vojevanja uradio je više nego mnogi za ceo život ili možda čak i dva. O hrabrosti i da ne govorimo. Ipak, neki tamo četnik je mnogo bitniji od njega, jer eto sad se nalaze dokazi da je taj četnik nešto nekada možda negde nekako uradio. Zato Pinki više nije bitan. Na kraju to su sve komunisti izmislili.
Evo kako komunisti „lažu“. O četničkim istinama možete čitati na više mesta.
Pinki je upisao školu u Novom Sadu i odmah je organizovao štrajk. S drugovima je tražio bolje uslove za učenje i bolji odnos prema nastavnicima. Kao skojevac potom učestvuje u štrajku tekstilnih radnika. Zbog toga leži u zatvoru dva meseca.
Zatim počinje rat. Pinki dobrovoljno stupa u vojsku, ali ga Nemci brzo hapse, jer se sve raspalo. Uspeva da pobegne iz zatvora. Usput krade bombu, a na aerodromu u Velikim Radincima, krade i mitraljez. Tako na Frušku goru dolazi naoružan. Pinki postaje partizan. I to zajeban. Vrlo zajeban.
Upravo je on u Sremu prvi digao voz u vazduh. I to bombom koju je sam napravio. To mu nije bilo dovoljno pa je par dana kasnije, usred dana, krenuo u još jednu samostalnu akciju. Rešio je da sruši most na Bosutu. Svi su mu govorili da to nije moguće jer most čuva jaka straža. Možda ga čuva od nekog drugog, ali ne i od Pinkija. Obukao je domobransku uniformu, natovario je džak na leđa i krenuo u akciju. Prišao je ustaškom stražaru i zatražio od njega da mu zapali cigaretu. Ustaša je prepoznao uniformu i pozvao ga u baraku. Pinki je ubio ustašu, izašao je iz barake i postavio minu. Nekoliko minuta kasnije mosta više nije bilo.
Pinki je učestvovao u organizaciji bekstva komunista iz zloglasnog zatvora u Sremskoj Mitrovici. Kako bi oslobodili 32 politička zatvorenika partizani su prokopali tunel. Pinki je dobio zadatak da sačeka begunce na izlazu iz kanala. To je uradio uspešno. Svi su uspeli da pobegnu. Pinki ih je odveo na Frušku goru.
Pinki je, takođe, bio i obaveštajac. On je, naime, prvi kurir iz Srema koji je podnosio izveštaje direktno Vrhovnom štabu. Njegov zadatak bio je da prenese informacije o borbama i akcijama koje su se vodile u Vojvodini. Vrhovni štab nije sedeo na jednom mestu pa je bio pravi poduhvat stići do komande. Krajem 1941. i početkom sledeće godine Pinki je putovao kroz okupirane teritorije, čak su ga zarobili četnici, ali je uspeo da dođe do Vrhovnog štaba. Tamo je dobio direktive. Odmah se vratio u Srem. Bio je spreman za nove akcije.
Još svega nekoliko meseci Pinki je spoticao Nemce i ostale domaće izdajnike, a onda je 10. juna, nakon rušenja još jednog mosta, svratio u Malu Remetu. Tu je prenoćio. Ali, ujutru su u selo upali nacisti. Ljudi su počeli da beže. Pinki je zauzeo položaj, sam je ušao u borbu protiv poslovično organizovanih Nemaca. Hteo je da bar na kratko zaustavi neprijatelja kako bi ljudi uspeli da pobegnu. I uspeo je u tome. Ostalo je da se i sam povuče u šumu. Dok je prelazio preko neke čistine isekao ga je mitraljeski rafal, preko grudi. Pinki je zadnjim metkom ubio još jednog Nemca, potom je polomio pušku i dvogled, sve po principu „ni zrna žita okupatorima“, čak i na samrti.
Nakon njegove smrti partizani nisu pevali, u Sremu je vladala tišina. Žalili su za neustrašivim borcem. S ratnikom kakvog Srem nije video još od krajine.
Srbi zvanično vole heroje, ali, ispostavlja se, ne vole baš sve.
Narodnim herojem proglašen je 25. oktobra 1943. godine.