Foto: sr.wikipedia.org
Kad neko veruje u ideju i spreman je da uradi sve da bi je sproveo u delo, onda o toj osobi govorimo s posebnom pažnjom. Sve postaje komplikovanije ako je ta osoba žena. Ne zato što su žene slabije ili bilo šta drugo, već zato što nekako osećamo da žene ne bi trebalo da se žrtvuju za ideju. Jer, bez žena – ništa nema smisla, one su ključni faktor u očuvanju vrste, a to je najjače pogonsko gorivo na planeti. Zato nam instinkt govori da ih moramo čuvati. Otud toliko instiktivna briga za trudnice i žene koje imaju malu decu. Ipak, neke žene su prkosile svemu, pa i samoj evoluciji. Njihova misao da ne vredi živeti u nepravdi bila je jača od svega, pa i od samog života.
Jedna Ličanka otišla je korak dalje. Dragica je rođena 1915. u selu pored Korenice, u Hrvatskoj. Nije joj išlo školovanje, pa se preselila u Zagreb, gde je radila kao pisar u automehaničarskoj radnji, a potom u „Simensu“, u odeljenju za elektromotore. U Zagrebu se upoznala s Radom Končarom (to je onaj Končar koga su pred izvršenje smrtne kazne pitali da li je spreman da moli za milost, a on im odgovorio: „Milost ne tražim, niti bih vam je dao!“ – upravo je taj citat izgovorila profesorka sociologije Marija Vasić, koju Vučićev režim umalo nije ubio).
Zajedno obilaze fabrike i razgovaraju s radnicima, agituju, drže govore, uče ljude…
Venčali su se 1938. Potom ona postaje član KPJ. Učestvuje u demonstracijama i štrajkovima. Učestvuje u akcijama koje organizuje KPJ u Zagrebu. Tad je i prvi put hapse i zlostavljaju u zatvoru. Zatim počinje agonija. Međutim, Dragica je imala čeličnu volju; bila je neverovatno hrabra i nikad nije odustajala, ni po koju cenu.
Prvi put je uhapšena krajem 1939, a potom, u roku od dve godina, još pet puta.
Šesto hapšenje ostalo je zabeleženo u retkim policijskim izveštajima koji su preživeli do danas. U izveštaju se, između ostalog, kaže:
„Dana 4. I o. g. oko 18.20 sati pokušali su na Kvaternikovom trgu neki pojedinci da proizvedu demonstracije vičući komunističke povike, ali je taj pokušaj u samom početku onemogućen. Povedenim izvidima ustanovljeno je da se tu naročito istaknula Dragica Končar, privatna namještenica, inače poznata komunistkinja i supruga ilegalca Rada Končara. Ista je nakon izvršenih izviđa kažnjena sa 30 dana zatvora i izgonom iz Zagreba na tri godine.“
Prognali su je u rodnu Liku, ali njoj zabrane i mučenja kao da ništa nisu značili. Već posle deset dana vraća se u Zagreb. Živi u ilegali pod brojnim lažnim imenima (Štefica Kolak, Dragica Mihelić…). Često menja lokacije. Učestvuje u mnogobrojnim akcijama. Drugovi su za nju govorili da je neustrašiva i da je srčani borac.
Baš u to vreme, u ilegali, ostaje trudna. Porađa se 4. marta 1942, pod lažnim imenom. Rodila je sina. Dečak je dobio ime po ocu, Rade. Nedugo po rođenju sina, otac je streljan u Šibeniku.
Dragica ne odustaje od akcija; dok se bori, drugi ilegalci joj čuvaju dete. Stalno menja stanove.
Muž joj mrtav, ona ima bebu, ali ne odustaje.
Na kraju je ustaše hvataju u avgustu 1942. Sprovode je u zatvor na Savskoj cesti. Muče je. Ništa im ne govori. Ustaše su besne. I pored svega, ona uporno ćuti. Na kraju, mučitelji nisu uspeli da izdrže. Bacili su je vezanu s drugog sprata. Bacili su je u zatvorsko dvorište. Tako je umrla jedna od najhrabrijih žena koje su rođene na ovim prostorima.
Narodnim herojem proglašena je 23. jula 1952. godine.