Postoje ljudi koji ne biraju revoluciju. Revolucija ih nađe tamo gde su - u fabrici, u kući, uz supruga koji već nosi pušku. Pavla Mede nije bila ideolog, nije bila komandant koji planira bitke. Bila je žena koja je odlučila da ne ostane kod kuće dok se drugi bore.
Pavla Sajovic je rođena 29. juna 1919. u Strahinju kod Nakla, u Kranju. Posle osnovne škole otišla je u tekstilnu fabriku "Jugobruna". Udala se 1935. za Rudija Medea, radnika iz fabrike "Semperit", koji je već bio član Partije. Njen put u partizane nije bio dramatičan preokret — bio je logičan korak. Kad su 26. jula 1941. formirali 1. kranjsku četu iznad sela Cegelnica, Pavla se priključila. Nije se dvoumila.
Ono što sledi je geografija patnje. Borbe na Storžiču, povlačenje u Udni Boršt, marš prema Ljubljani, Krimski odred. Tu su se Rudi i Pavla razdvojili — on u Dolenjsku, ona je ostala u logoru u Zapotoku. Ali rastanak nije bio trajan. U junu 1942. Pavla se ponovo priključuje mužu, sad komandiru čete u Savinjskom odredu.
Bataljon koji je nosio ime po komandantu Ivanu Starihu Janku, a potom po Francu Poglajenu Kranjcu, prolazio je kroz Štajersku usred silovitih nemačkih ofanziva. Pavla, s partizanskim imenom Katarina, marširala je zajedno s njima. Zasede, ofanzive, planinski prelazi, strme litice… Istorija tu postaje fizički napor koji se teško zamišlja iz fotelje.
Septembra 1942. od jezgra „Kranjčevog bataljona“ formiran je „Pohorski bataljon“. S tim bataljonom Pavla Mede odlazi na Pohorje. Trećeg novembra 1942, posle reorganizacije, postavljena je za komandira ženskog voda. Jedanaest partizanki. Njen muž Rudolf u to vreme postaje komandant celog bataljona.
U novembru i decembru 1942. Pohorski bataljon vodio je teške borbe. Pavla Mede se u svima isticala. U bici na Mislinjskom sedlu 5. novembra njen ženski vod je presudio ishod sukoba. Dva dana kasnije, na padinama Rogle, ponovo je bila tu gde je najteže. Centralni štab je to primetio. U vojnom izveštaju od 23. novembra 1942. piše da „vodnik, drugarica Katarina, spada među najhrabrije partizanke u Štajerskoj“. Nije to bila počasna titula. Bila je to vojnička ocena.
Osmog januara 1943. „Pohorski bataljon“ je okružen na Osankarici. Nije se moglo probiti. Pavla Mede je pala u toj poslednjoj bici, zajedno s 64 druga. Nacisti su preneli tela u Grac i tamo ih pokopali 11. januara 1943. Imala je 23 godine.
Za narodnog heroja proglašena je 20. decembra 1951.
P.S.
Pavla Mede je Slovenka. U srpskim udžbenicima je nema. U slovenačkim sve manje. Jedanaest partizanki u ženskom vodu na Pohorju - to je priča koju niko nije snimio, niko nije napisao roman o njoj. Ostala je broj u statistici narodnih heroja. Jedan od 1.322.