Foto: commons.wikimedia.org
Fudbalski klubovi „Partizan“ i „Crvena zvezda“ danas se povezuju s nacionalizmom i kriminalom. Da su nazivi klubova promenjeni, ne bi upali u čudan paradoks, jer partizani i crvena zvezda petokraka nekako ne idu zajedno s nacionalizmom i kriminalom. Ipak, sve je pomešano u jednu kontradiktornu celinu, kao i mnogo toga drugog u zemlji Srbiji. Ideje koje su osnivači tih klubova imali kad su ih stvarali na suprotnoj su strani spektra od onoga u šta su se pretvorila dva najveća fudbalska simbola ovog vremena, na ovim prostorima. Da sve bude još gore, osnivači klubova bili su ljudi koji su se borili za slobodu, da bi im ta ista sloboda na čudan način bila oduzeta.
Jedan od osnivača FK „Partizan“ bio je jedan od najvećih komandanata u Drugom svetskom ratu. Peko Dapčević se borio u svim velikim jugoslovenskim bitkama, preživeo je rat, pa je bilo logično da novi klub nazove „Partizan“. Osnovao ga je zajedno s takođe slavnim generalima. Među njima su bili i Koča Popović, Svetozar Vukmanović Tempo, Otmar Kreačić… Bilo bi mnogo bolje i elegantnije da je klub u međuvremenu dobio neko drugo ime, ali…
Dapčević je rođen 1913. u Crnoj Gori. Već u gimnaziji učestvuje u dva štrajka, a pribeležio je i jedno hapšenje. Posle škole odlazi na studije u Beograd, tamo postaje član KPJ, samo s 20 godina (1933). Po direktivi se vraća kući i na Cetinju radi na stvaranju partijske organizacije.
A onda odlazi u Španiju. Učestvovao je u građanskom ratu od 1937. do 1939. godine. Tri puta je bio ranjen. Brzo je napredovao - od desetara do komesara bataljona. Dobio je i čin poručnika Španske republikanske armije.
Tokom povlačenja iz Španije Dapčevića hapse i smeštaju u koncentracioni logor u Francuskoj. Odatle beži u Austriju, a potom i u Jugoslaviju. U Samoboru ga hapse i sprovode u Crnu Goru. U Nikšiću uspeva da pobegne. Odmah se povezuje s KPJ-u.
Uskoro rat počinje i u Jugoslaviji. Dapčević učestvuje u pripremanju ustanka u Crnoj Gori, a u borbi između Rijeke Crnojevića i Cetinja učestvuje u uništavanju motorizovanog bataljona divizije „Mesina“. Dapčević neće izgubiti niti jednu bitku od kraja rata.
Biografi navode da je Dapčević u Drugi svetski rat ušao lagano, u košulji i s letnjim sakoom preko ramena. Iz rata se vratio na crnom konju, kao general. Učestvovao je u podizanju ustanka u Crnoj Gori 13. jula 1941. Potom i u velikim bitkama na Sutjesci i Neretvi.
Nakon toga predvodi oslobađanje delova Crne Gore, Hercegovine i Sandžaka, izvodi Mojkovačku operaciju, pa učestvuje u Andrijevičkoj operaciji. U julu 1944. je postavljen za komandanta Operativne grupe divizija. Cilj je bio da se započne oslobođenje Srbije.
Vrhunac tih akcija bilo je oslobođenje Beograda 20. oktobra 1944. Dapčević je na crnom konju ujahao u grad zajedno s Fjodorom Tolbuhinom i generalom Vladimirom Ždanovim.
Veliki komandant tu nije stao. Kao komandant Prve armije vodi borbe na Sremskom frontu, a potom učestvuje i u oslobađanju Hrvatske i Slovenije. Zaokružio je celinu, od Crne Gore preko Srbije i Hrvatske, do Slovenije.
Tako važna pozicija podrazumevala je blizak odnos s Titom, ali, kako mnogi svedoče, Dapčević se nije nikada ponašao kao poltron, za razliku od mnogih drugih bliskih vrhovnom komandantu. S druge strane, ni Tito nikada nije hteo da ga se odrekne.
Tito ga nije sklonio, ali je uvek bio obazriv, kako kažu svedoci, uvek ga je držao na oku, valjda se plašio da bi veliki komandat možda poželo da preuzme vlast. Dapčević je bio jedan od retkih iz Titovog okruženja koji je znao da oštro odgovori vođi. Kada ga je posle rata Tito pozvao na proslavu godišnjice bitke na Sutjesci, Dapčević mu je rekao: „Stari, ja ne idem na reprize“.
Takođe kažu da je Dapčević bio sjajan politički glumac, da je znao kako da se ponaša u skladu s okolnostima. U Beogradu je bio gordi partizan, u evropskim gradovima revolucionar i intelektualac svetskog ranga, dok je u Crnoj Gori bio, a šta drugo, nego Crnogorac koji poštuje običajno pravo.
Narodnim herojem proglašen je 22. oktobra 1945. godine. Umro je u Beogradu 1999. godine, mesec dana pre početka bombardovanja.