Foto: Licenca CC BY-SA 3.0. Oprema redakcije.
Partizanski pokret nije bio samo ratnički, već je doneo emancipaciju, pre svega slojevima društva koji su vekovima tavorili na dnu. Ti ljudi su prvi put dobili priliku da se „kreću“ po vertikalnoj društvenoj lestvici, da napreduju, da ostvare potencijal. Posebno je vidljiva emancipacija žena.
To je bio neverovatan skok. Zamislite žene iz siromašnih, seljačkih porodica koje nisu imale nikakve šanse u patrijarhalnim balkanskim društvima. Praktično nisu mogle izaći iz kuće, prvo roditeljske, a potom iz muževljeve. A onda su došli partizani. Pokretu se pridružila i Spasenija Cana Babović (1907 – 1977).
Već kao devojka postaje članica KPJ (Komunistička partija Jugoslavije) i počinje vrlo aktivno da doprinosi radu partije. Iako se brzo nakon njenog pristupanja partija raspada, zbog rasta Nacionalsocijalističke partije u Nemačkoj, Cana ne odustaje.
To je i bilo logično kada se zna da dolazi iz porodice koja je takođe ratnički i pravdoljubivo orijentisana. Otac joj je bio učesnik u oba balkanska rata i u Prvom svetskom ratu.
Babović pomaže u razvoju partije, pre svega u njenom obnavljanju. Tada sarađuje s Veselinom Maslešom i Blagojem Parovićem.
Već na početku ljubavne veze Canin muž je uhvaćen, odveden u zatvor. Nije preživeo. Tako Cana ostaje sama sa detetom. Dokle god je muž bio u zatvoru i Cana je stalno bila privođena i puštana usled nedostatka dokaza. To sve sve događa u periodu od 1931. do 1933.
Godina 1934. godina je bila uspešna za Canu jer je učestovala u obnovi mesnog komiteta. Međutim, ona je toliko aktivna i toliko diže svest kod ljudi da joj je policija stalno za vratom. Ubrzo potom mora da ode na školovanje u SSSR u Lenjinovu školu. Glavni predavač u školi joj je bio Rodoljub Čolaković. Naravno, školu prate i vežbe, što će joj puno koristiti u daljim aktivnostima. Dok je bila u SSSR imala je priliku da upozna i Josipa Broza Tita.
Nakon što se vratila iz Rusije, otišla je u unutrašnjost, a ne u Beograd, da je ne bi uhapsili. Tamo postaje član sindikalne grupe, politički je aktivna, takođe je veoma uspešna u političkom angažovanju radnika.
Međutim, sreća je nije mogla večno pratiti, a neprijatelja je bilo svuda i na kraju biva uhapšena 1937. Odvode je u zatvor. Bili su sigurni da će izvući informacije iz nje. Ali ona je bila i heroj ćutanja. U zatvoru je bila nepune dve godine i tamo je uspela da organizuje pobunu. Zatvorenici su stupili u štrajk. Ona je bila žena koja šeta i pravi oluju neprijateljima tako što osveštava ljude i učila ih je kako da se nose s problemima. Bila je tu kada je najteže i nije joj bila teško da sve radi sama.
U Drugom svetskom ratu je aktivno učestvovala u razvijanju kurirskih mreža, u spasavanjima i pomagala je u naoružavanju. Srećom, nisu uspeli da je uhapse, ali je stalno morala da se krije. I kako se krila i kretala kroz države tako je pomagala različitim divizijama u borbi protiv neprijatelja. Do kraja rata je učestvovala u najtežim borbama od Srbije preko Bosne pa do Hrvatske. Nije stala do 1945. kada su je postavili za člana Centralnog Komiteta i predsednicu Kadrovske komisije.
Tada počinje njena politička karijera. Bila je ministarka u dve različite vlade, a nakon tih funkcija nastavila je da ima još nekoliko političkih funkcija od kojih su najviše vezane za Centralni komitet. Bila je odana Josipu Brozu.
Proglašena je za narodnog heroja 1952.