Madrid, 1937
"Zašto nosite Če Gevaru, zar vam Veljko Vlahović nije dovoljan revolucionar?"
Komunisti 1968. godine. Komentar na studentske proteste.
Veljko Vlahović nije učestvovao u borbama tokom Drugog svetskog rata. Nije mogao da učestvuje u velikim ofanzivama. On se kao borac pokazao u Španskom građanskom ratu. Tamo je teško ranjen. Ipak, njegova uloga u partizanskom pokretu bila je tako značajna da je dobio orden Narodnog heroja.
Vlahović je bio čovek koji nije izazivao negativna osećanja u svojoj okolini. Mnogo je svedoka koji potvrđuju da je Vlahović bio dobar i plemenit čovek. Ko bi rekao da je to bio čovek koji je rođen u crnogorskoj zabiti, visoko u planinama Crne Gore, iznad reke Morače. Tamo valjda treba da se rađaju preki junaci. Vlahović nije bio takav. Zato je i brzo zaboravljen. Istoričarka Božena Miljić je zapazila da je naš junak zaboravljen jer mi kao društvo (ne samo crnogorsko, već svi mi na Balkanu) „imamo manu kao društvo da ljude koji nisu kontroverzni lako zaboravljamo“. Tužna istina.
Upravo je Vlahovića Tito poslao da se sretne s pobunjenim studentima. Vlahović je bio idealan čovek za taj zadatak. Tito je znao da ga studenti neće izviždati. On je s njima govorio pomirljivo. Stao je na njihovu stranu. Jak utisak ostavlja komentar starih komunista upravo na događaje iz 1968. godine. Čudesna rečenica glasi: „Zašto nosite Če Gevaru, zar vam Veljko Vlahović nije dovoljan revolucionar?“.
Vlahović je u Kraljevini Jugoslaviji organizovao štrajkove. Nervirali su ga nepravda, nejednakost, surovo gušenje slobode… On je jednostavno morao da se bori protiv toga. Bio je vrlo glasan u zahtevu za autonomijom univerziteta u Beogradu (svaka slučajnost s današnjicom je namerna).
Vlahovića su izbacili s fakulteta, tukli su ga, hapsili. Na kraju je završio u logoru. Iz tog pakla je pobegao u Prag. Tamo je nastavio studije. U Češkoj odlučuje da ode u Španiju i da se tamo bori. Išao je peške, a na poluostrvo je stigao na skijama. Tako su mladi jugoslovenski komunisti prešli Pirineje. Međutim, vrlo brzo je ranjen. U bolnici su morali da mu amputiraju nogu.
U Španiju je otišao da bi bio revolucionar, da bi osvajao slobodu. Umesto toga je doživeo tragediju. I to dvostruku. U bolnici je upoznao sestru Pilar. Ona ga je lečila, ali ne samo to, ona mu je pomogla da preživi. Čitala mu je poeziju. Strasno su razgovarali o politici. Bili su na istim pozicijama. Tako se u bolnici rodila ljubav. Ali, kratko je trajala. Pilar je pogodila granata. Veljko je bio u bolnici. Toliko je trajala njihova ljubav da ranjenik nije sačekao isceljenje, a već je dobio novu ranu.
Umesto puške u ruku uzima pero, odnosno pisaću mašinu. Nije mogao da se bori kako je zamišljao, ali je pronašao drugi način, ne manje ubojit. Uređivao je novine i vodio radio stanicu.
Pred kraj rata u Španiji Vlahović odlazi u Pariz. Tamo organizuje logistiku i dokumenta za povratak jugoslovenskih dobrovoljaca iz rata. U Parizu se upoznao s Valterom. Od tada pa do smrti će biti blizak saradnik i prijatelj Josipa Broza Tita.
Potom odlazi u Moskvu. Tu dočekuje početak rata u Jugoslaviji (april 1941. godine). Pošto nije mogao da se bori, jer nije mogao da se kreće, a to je bilo glavni uslov za borbu protiv nacista u Jugoslaviji, Vlahović radi na radiju, piše, prevodi. To je bio njegov doprinos partizanskom ratu. I nije bio mali.
On je vodio radio stanicu „Slobodna Jugoslavija“, koja je imala predajnike širom Evrope, a emitovala se na nekoliko jezika. Tako je širio informacije o stvarnom stanju na terenu. Informativni rat bio je bitan kao i onaj koji se vodio po bosanskim i crnogorskim vrletima. Kao i danas uostalom.
Vlahović je bio posvećen tom zadatku. Između ostalog, pisao je tekstove za novine u Londonu i Parizu.
Veljko Vlahović je govorio šest jezika. Bio je obrazovan, što je bila retkost u Komunističkoj partiji tog doba. Svojim znanjem je otvorio vrata novoj jugoslovenskoj diplomatiji.
U Jugoslaviju se vratio krajem 1944. godine, i preuzeo dužnost načelnika Uprave za agitaciju i propagandu Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.
Veljko Vlahović umro je u Ženevi 7. marta 1975.
Narodnim herojem proglašen je 27. novembra 1953. godine.
Председник Републике Јосип Броз Тито дао је, поводом смрти члана Председништва ЦК СКЈ друга Вељка Влаховића, следећу изјаву:
„Иако смо већ дуго са зебњом пратили стање здравља нашег драгог друга Вељка, његова смрт дошла је изненада. Та вијест дубоко је потресла све нас, његове другове, и болно је одјекнула у цијелој нашој земљи.
Своју револуционарну актив ност Вељко Влаховић је започео рано. У тешким условима илегалног дјеловања наше Партије, ступио је у њене редове. Са првим искуствима партијског активисте и омладинског трибуна, постао је један од истакнутих руководилаца нашег напредног студентског покрета.
Друг Вељко се убрзо нашао и међу оним неустрашивим ју гословенским комунистима који су осјећања интернационалистичког дуга, своја и своје Партије, потврђивали на бојиштима шпанског грађанског рата. Тамо је задобио и тешке ране. Али, то га, као ни многа друга искушења, није омело да тако рећи до последњег даха, извршава најодговорније задатке које је пред њега постављала наша Партија.
За друга Вељка може се казати да је цию свој живот уткао у нашу револуцију и њене тековине. Остао је досљедан у борби за интересе радничке класе, за друштвени преображај и свестрани напредак наше земље, за братство и јединство наших народа и народности, за остварење свих оних идеала за које се опредијелио још у својој младости и којима је вјерно служио до краја свог живота.
Његова је посебна заслуга. што никада није дозволио да западне у практицизам и рутинерство, што је мисли класика изучавао стално, повезујући то уско са нашом праксом, и што је дао својеврстан прилог развитку нашег социјалистичког самоуправног система.
Друга Вељка су красиле и изузетне људске врлине, зрачио је једноставношћу и снагом свог племенитог лика, истицао се својом скромношћу, пружао је примјер како се треба односити према људима, и посебно, како на младе треба преносити драгоцјена револуционарна искуства. Једном ријечју, Вељко Влаховић био је предани револуционар, који се цијени и поштује као саборац и сарадник и искрено воли као друг и човјек.“
Објављено у БОРБИ 08. марта 1975.