Kolumne koje slede zamišljene su kao svojevrsni dijalog. Zamisao je da dvojica prijatelja, ideološki na suprotnim stranama, ispisuju svoja promišljanja o društvu, politici, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ideja je da se na jednom mestu mogu pročitati suprotstavljena mišljenja. Dijalog je, u bilo kojoj formi, u današnjoj Srbiji retka životinja, pred izumiranjem.

Hoće li sloboda umeti da peva…

15. 07. 2022. | Kolumne

Sloboda se teško i mukotrpno osvaja. Cela istorija, pisana (onu koju manje-više pouzdano znamo) zapravo je priča o borbi za slobodu. Mnogo je knjiga ispisano, mnogo govora ispljuvano u masu s velikom strašću, mnogo je krvi proliveno za slobodu. Znatno je manje vremena provedeno na očiglednu, ali ne tako popularnu, temu: šta kada se sloboda osvoji, kako je očuvati.

Oni koji su dugo sanjali slobodu uglavnom su zamišljali razne rajske prizore. Ipak, umesto raja, uglavnom se formirao novi pakao, nova forma pakla. Mnogi borci za slobodu nisu znali da se sloboda ne može uhvatiti i vezati za drvo, već se bez prestanka mora osvajati ili, u najmanju ruku, čuvati i negovati.

Poznato je da se sloboda teško osvaja, a lako gubi. Ljudi su vremenom naučili da slobodu grčevito brane, ali uglavnom od otvorenih neprijatelja slobode koji dolaze spolja. Mnogo je komplikovanije postaviti odbranu kada je uzurpator neko od naših, neko unutar prostora u kome je sloboda odavno osvojena, a norme ponašanja jasno utvrđene. Neko ko živi u slobodi i u isto vreme hoće da je ukine.

Drugim rečima, šta kada uzurpator slobode nije onaj koji uspostavlja neko pređašnje stanje, već upravo argumentima boraca za slobodu ruši temelje na kojima je ona izgrađena. Pritom se bez prestanka poziva na odbranu slobode.

Borci za slobodu često zaboravljaju ovakve uzurpatore. Postavljaju ograde ka spolja i ne računaju da će sloboda biti rušena iznutra, jer, zašto bi to neko uopšte radio. Imaš nešto, nisi se baš potrudio da ga dobiješ, ali je tu. Nećeš baš da živiš u neslobodi, ali ti smeta baš ovoliko slobode pa bi malo da je redukuješ.

Ovo su zapravo pravi neprijatelji slobode, a ne oni koji kidišu na nju otvoreno i praktično je ne konzumiraju, već samo žele da bude ukinuta. Pravi neprijatelji slobode uživaju u potpunoj slobodi. Parafraza čuvenog pitanja – važe li pravila demokratije za neprijatelje demokratije – mogla bi da glasi: treba li ograničiti slobodu uzurpatorima slobode.

Odgovor je uglavnom da ne treba, uz argumente da to može izazvati sukobe, a sukobi nam ne trebaju. Zatim se kaže da ne treba praviti nove podele, jer podela već imao dovoljno gde god da pogledamo. Onda se navodi da ne treba nekoga izolovati i prozivati jer će se osećati loše. Drugim rečima treba ih pustiti. Pitanje ipak nekad mora da se postavi. Samo ne znamo kada. Ako se čeka da sve slobode budu ukinute, onda više neće biti ni prostora za pitanja.

Proces počinje naivno. Prvi primer je antivaksersko pozivanje na slobode po principu (moje telo moja stvar), a onda (drugi primer) bezmalo ista grupa, s istom strašću, podrži odluku američkog Vrhovnog suda o abortusima. U ovom drugom slučaju parola „moje telo moja stvar“ ne važi, moje više nije moje – već naše. U drugom slučaju se takođe poziva na slobodu. Ovaj put fetusa.

Istorija nas uči da se ovakve zabrane retko zaustavljaju na manjinama i osetljivim grupama. U slučaju odluke o abortusu biće pogođene siromašne žene. Bogatije bele žene sve ovo ni ne zanima. Žrtve silovanja, crne tinejdžerke koje ni ne mogu da odgajaju decu i druge osetljive grupe najviše će trpeti. Sve ostale, bolje stojeće žene će sesti na avion i obaviti abortus u najbližoj državi gde je to dozvoljeno.

Dakle, ako niste siromašna crnkinja ili niste latino porekla sve ovo je super, ali će brzo doći i do vas, odnosno, nas. Uvek je bilo tako. To je prva lekcija. Druga nas uči da ni ne govorimo o slobodi ako ideja nije univerzalna, ako je u samu misao utkana tuđa šteta. Nije sloboda ne lečiti se i ugroziti tuđe zdravlje, nije sloboda doneti zabranu koja će produbiti nesreću. Sloboda je nešto veliko i univerzalno, nešto što svako može da uživa. Sloboda ne može biti samo za nas, a ostali kako se snađu. Zato treba dobro paziti ko priča i šta tačno govori kada se poziva na slobodu. Ako ga pustimo da to radi bez kontrole slobode na kraju balade neće ni biti. Osim možda u pesmi…

Dragan Stojanović

Pogledajte i druge Lava LAB kolumne ovde.