Hodočašće Arsenija Njegovana

Prvi susret sa Pekićem. Podjednako važan, i dovoljan, da se njegovom književnom opusu posveti cela godina, možda čak i dve. Svakako, značajan čitalački poduhvat koji otpočinjem Pekićevom drugom knjigom, objavljenom 1970. godine, a za koju je dobio NIN – ovu nagradu.

Roman bogate erudicije, vešto izvedenog izraza, izuzetne stilistike i autentične ispovesti koja se, od korice do korice, iščitava sa posebnom pažnjom. U osnovu umetnuta istorijska dešavanja, jer istorija je neotklonjiv element Pekićevog stvaralaštva, čine ovu priču prihvatljivijom i življom. Lik Arsenija Njegovana ostaje dobrano neotkriven što daje izuzetan značaj ovom romanu. Njegov je glas sveprisutan, onaj koji otkriva svoje ležište iz kojeg proizilazi, ali sasvim nedovoljno jer se o sebi, ponekad, mora i ćutati.

U ovom se delu sukobljavaju dva istorijska talasa. Onaj opšti koji se odražava kroz prisutnost zaista odigranih istorijskih događaja, a od kojih su značajni onaj izveden 1941. i drugi 1968. Drugi istorijski talas, podjednako važan, ali nedovoljno razvijen, jeste onaj individualni, ili pojedinačni, a tiče se istorije jedne porodice, njihovih zanimanja, navika i karaktera.

Arsenije Njegovan, pretežno kućevlasnik, ispisuje testament u kom izražava svoju poslednju volju. Sada, u svojoj sedamdeset i sedmoj godini, on priziva sećanja uklapajući ih u sliku sadašnjosti. Osećaj nadolazeće smrti prisiljava ga na brzo delovanje pri čemu se sećanja jasno ističu, ili ocrtavaju poput svetlosti zalazećeg sunca na zidu. Jedan događaj, sa jednom od njegovih kuća, u njemu će probuditi davno sahranjenu želju za odbranom onoga čemu je posvetio ceo dosadašnji život. Iako dvadeset i sedam godina nije izašao iz sobe, vest o sasvim izvesnom rušenju jedne od njegovih kuća, prisiliće ga da napravi rizični put do mesta na kom bi trebalo da se izbori za opstanak najdraže mu kuće.

Ono šta se graniči sa ludošću, a sličnim su ludostima gotovo svi Njegovani bili skloni, jeste Arsenijeva preuveličavajuća ljubav prema građevinama – kućama. Čak, svoju titulu kućevlasnika ispravlja u kućebrižnika i slično. Dajući kućama imena žena i nežno se ophodeći prema njima, ponekad i tepajući im, Arsenije Njegovan, baš takav kakav je bio i kakav je još uvek, biva tragičnom ličnošću jednog vremena koje se, po svemu sudeći, ne završava već se nastavlja i danas.

Opsesivnim insistiranjem na dobijanju već izgubljenih borbi, a usled nedostatka pravih informacija, Arsenije srlja u moguću propast koja se poput kruga širi, te puzeći po zemlji sapliće svakoga koga svojom rasprostranjenošću obuhvati.

I on piše. Testament kao oporuku svetu koji napušta. Na priznanicama najpre svoj životni put, ili hodočašće, kako ga sam naziva, a zatim, na računima, ispisuje testament u kom izražava svoju poslednju volju. Duhovitošću koja čitaoca iznenađuje, a ista se pojavljuje mestimično i retko, što ipak ne umanjuje njen značaj i doprinos delu, Pekić ne otvara vrata sete već ih silovito zatvara rukama punim erudicije, groteske i zadivljujuće satiričnosti. Ipak, pri završnici silovite ruke izdaje snaga i vidimo prisustvo sete koja ispituje životne odluke verovatno čak i pogrešno donete.

Samom pričom Pekić oduševljava čitaoca. Pre svega autentičnošću i izostavljanjem opštih mesta i poznatih nam tema o kojima je dosta pisano i koje su već dobrano iscrpljene. Zatim, izostavljanjem suvišnosti svih mogućih i u svim mogućim mestima priče. Njih zamenjuje bogata erudicija, sasvim iznenađujuća i dirljiva.

Stilski perfektno izveden roman.

Najboljim knjigama smatram knjige pročitane u srednjoj školi. Primat bi uvek dobio osećaj kojim sam se tokom čitanja vodio, kao i onaj koji je nakon čitanja ostajao i opstajao. Isti je slučaj i sa navedenim delom, Pekićevim. Misaona struktura identična je onoj u Selimovićevom i Andrićevom romanu, pa čak i u Kišovim pojedinim delima. Ipak, Pekić je ovim delom otvorio vrata novim uvidima.

Čitati Pekića i postideti se sopstvenog pisanja. Jer Pekić je najbolji učitelj.

Napisao Marko Todorović. Preuzeto s prijateljskog sajta P.U.L.S.E.