Kada je teško, tu je Balašević. Kad ste tužni, veseli, kad hoćete nekoga da provocirate… Balašević je tu i kad bi da protestujete, kad krenete na put, dok kuvate, dok sedite u hladovini i odmarate… Balašević je uvek tu za vas. Pitanje je da li ste i vi tu za njega…
Najvećeg jugoslovenskog pesnika, pacifistu i čoveka koji je znao da priča neverovatne viceve, a koji je u svojim pesmama opevao zaista dobar deo prosečnog života Vojvođana.
Preporučujemo vam njegovu pesmu „Ne lomite mi bagrenje“. Njegovu staru pesmu, iz 1986., ali ipak nekako novu, mogli bi se reći čak i aktuelnu.
Kada su studenti na protestima počeli da je pevaju i citiraju, bilo je jasno da nas Balašević dobro poznaje, da je nekako znao da će nam i u budućnosti trebati njegovi stihovi. Ili smo mi u nekom večnom vraćanju istim budalaštinama pa ono što je važilo pre 30 godina važi i danas. Ko zna? Možda je u pitanju neki čudni miks.
Balašević je sve dobro znao. Preživeo je rat, tačnije rečeno preživeo je svoj antiratni aranžman, još preciznije, preživeo je mržnju koja je kuljala s njegove strane, od njegovih, od onih koji su smatrali da sve koji ne misle isto treba potamaniti, kako tuđe, tako i svoje.
Umesto da narod lustrira političare, dogodilo se suprotno. Narod je lustrirao pesnike, reditelje, scenariste, slikare, sve koji to nisu zaslužili, dok su se krivci izvukli, a posle nekog vremena su ponovo došli na vlast. Naravno da je Balašević popularan širom Jugoslavije, ali nikada on nije uživao takav ugled i poštovanje kao što bi uživao jedan pesnik u Britaniji ili Americi, bez obzira na svoja neslaganja sa režimom. Nikada naš Balašević nije dobio poštovanje kao Bob Dilan ili Klint Istvud. A zaslužio ga je.
Umesto da smo mu se klanjali sa poštovanjem i da se tresemo pred takvom veličinom, mi se odnosimo prema njima kao da su nam drugari iz kraja. Kao da se to sve što oni rade podrazumeva, a i nije baš neki rad.
Da smo ga kovali u zvezde i omogućili mu da se razvija kao umetnik, ko zna kako bi se sve završilo. Možda bi se u svetu pokazali u malo boljem svetlu. Možda ne bi morali danas da pevamo njegove pesme na protestima. Nego bi ih samo pevali intimno za sebe. Ali, mi Srbi volimo svoju malu palanku. I zarad palanke mi se odričemo svega što vredi. I iznova i iznova ponavljamo istu grešku.
Stihovi koje je napisao Balašević nisu za svakog. Oni su teški, duboki i okrenuti kritici i malom čoveku. Svako ko drugačije misli, samo ga skrnavi. Veliki umetnici prave remek-dela koja zaista ostaju da se iščitavaju.
Kod nas Srba je to postao pattern. Film, muzika, književno delo. Gde god da se okrenete uvek naletite na isto. Pitam se kako Nemci od 40-ih do sada nisu napravili još tri sranja. Ili, kako Francuzi nisu napravili još dve kolonije. A Englezi zavladali celim svetom. Pa jedno im je zajedničko: svi se na svoj način suočavaju sa svojim greškama iz prošlosti i rešavaju ih. Ne zatrpavaju to vrelim pepelom i potom čekaju da se sve ponovo zapali. I ne odriču se svoje istorije. Mi smo u tome šampioni. A imamo sav potencijal da se razvijamo. Pišemo dva pisma, govorilo se na ovim područjima više jezika, a u samom rečniku imamo reči iz više jezika. Po bogatstvu rečnika se nalazimo u samom vrhu. Ali smo na samom dnu kad je reč o odnosu prema velikim ljudima, bez kojih bismo potonuli još dublje. A s njima smo mogli poleteti…
Pesmu poslušajte ovde.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.