I sve postade mesec…

Prvi put sam čuo za Georgija Gospodinova u nekom književnom podkastu. Ne sećam se o čemu su razgovarali, ali je neko od sagovornika pomenuo to ime i prezime i naslov romana – „Fizika tuge“. Taj roman još uvek nisam čitao, ali je naslov ostavio jak utisak na mene. Pisac me kupio već samim naslovom. To se retko dešava.  Ostavio sam „Fiziku tuge“ za kasnije, a pre toga sam hteo da se upoznam s piscem. Zbirka priča je dobar početak. Ispostavilo se odličan.

„I sve postade mesec“ je zbirka od devetnaest priča. Gospodinov ih piše kao da ih niko nikada neće čitati, kao da ih piše samo za sebe, ali ne sebično, već pravi beleške samo da ne bi zaboravio, da ne bi nešto zaboravio. Ne sam događaj. Gospodinov hoće da zabeleži, da zapamti osećaj, sliku, detalj, sitnicu koja u nizu asocijacija može raspetljati sudbine.

Zbirka priča „I sve postade mesec“ uvodi čitaoce u svet nostalgije, sećanja, melanholije, čežnje, ali i surovosti, smrti i siromaštva.

Gospodinov za sebe kaže da je pesnik, iako ga svet poznaje i slavi kao prozaistu, ali se pesnički senzibilitet može osetiti već u naslovu s početka – Fizika tuge.

Cela zbirka priča se možete čitati i kao poetična knjiga koja je samo stavljena u proznu formu.

Priče nisu pisane s namerom da budu deo jedne knjige. Tematski su i vremenski razdvojene, neke su već bile objavljene u časopisima, druge su prvi put predstavljene upravo u ovoj knjizi.

Zbirka počinje i završava se sa dve priče koje naginju žanru fantastike, zapravo je reč o neobičnoj mešavini realnog i fantastičnog. Sve počinje sa Suncem (priča se zove „8 minuta i 19 sekundi“, upravo toliko treba svetlosti da od Sunca stigne do Zemlje, s tim da Gospodinov govori o poslednjem zraku koji je krenuo ka Zemlji pošto se Sunce ugasilo), a završava na Mesecu, bukvalno na Mesecu, na groblju koje je smešteno na zemljinom satelitu. Gospodinov je uspeo da osmisli koncept i da sve priče spoji tako da savršeno funkcionišu i kao celina. I to lepo zaokružena celina.

Bugarski pisac piše jednostavno, sve je kod njega jednostavno, ali je, kao i sam život, ujedno i strašno komplikovano. Komplikovano je sve ono što se desilo pre i posle onoga što se dešava na stanicama knjige.

U taj jednostavni svet se lako ulazi, lako se čita i može mnogo da se razmišlja, ali ne onako, filozofski teško, već lagano uz dozu nostalgije i melanholije. Idealno štivo za spori, kišni dan.