Kad čujem reč „identitet“, uhvatim se za pištolj. Nema teme koja tako agresivno napada sa svih strana. Zvanično se odričem svih identiteta i jeftino ih prodajem na nekom sajtu za kupovinu i prodaju svega i svačega. Doživeo sam inflatorni udar identiteta, pa više ne želim da budem niko. Želim da budem ništa. Posebno mi na živčani sustav idu identiteti koji podrazumevaju grupu. Dakle, ako više od dva člana uzgaja neki identitet, ne želim tu da budem. Što reče Gručo Marks: Ne želim da budem član društva koje mene želi za člana. Nosite se sa svim identitetima.
Što se mene tiče, priču o identitetima ne treba pominjati. To nam je što nam je. Mislim da tim pitanjem ne treba da se bavimo. Osim možda naučnika kojima je to posao. Ako nemaš diplomu za identitete – ćuti. Ne serendaj.
U grubim crtama, smaranje o identitetima dolazi iz dva pravca – tradicionalnog (često nacionalnog) i njuejdžerskog (glavni izvor su self-help promoteri i njihovi bestseleri).
Ta dva koncepta su suprotstavljena, rekao bi naivni posmatrač. Tradicionalisti tvrde da identitete treba čuvati kao zenicu oka svoga. To ih često gura u teške paranoje iz kojih se lako generiše nasilje. Kod njih je sve zapisano u kamenu ili na nebu, zavisno od verzije ili preferencije. Ništa se ne sme menjati. Ne sme se ni razgovarati. Na te identitete stalno neko kidiše – hoće da ih ukrade, promeni, zameni, uništi, satre… Stalno neko vreba da nam uzme prošlost, budućnost, pismo, poeziju, prozu, kandila, Nemanjiće, tarabe starije od Amerike, dušu, gene, decu i žene. Neko nas toliko mrzi, ali neće da baci bombu i sve nas pobije, a ne planira ni da dovede vojsku i pretvori nas u kolonije. Ne, ne, ne… To bi bilo očigledno. Oni negde sede i sve što rade u svojim životima jeste da razmišljaju o našem velikom identitetu i o tome kako ga upropastiti na hiljadu načina.
Ako mislite da preterujem, upalite Pink i Hepi i gledajte ih jedan dan. Kupite troje najtiražnije dnevne novine i čitajte. Sve će vam se samo kaz’ti. A onde malo čitajte/slušajte intelektualce i videćete da će vam i oni isto reći, samo malo lepšim rečnikom i malo uvijenije. Ali nema sumnje da je identitet ključna stvar i da ga treba čuvati po cenu života.
Bez tog našeg, jedinstvenog identiteta nema ničega, kažu oni. Kao da je ikoga briga. Praktično nikoga. O samom sadržaju identiteta koji, kao, brane od nekoga ko, kao, hoće da ga uzme – zapravo nema reči. Tu su samo fraze nacionalne uzbuđenosti. Kao iz onog vica: Bili Francuz, Nemac i Srbin… i nemam pojma šta je bilo, al’ Srbin ih je sve zajebao.
Na drugom kraju spektra nalaze se fanovi self-help ideologije. Autori tih priručnika za bolje sve i svašta postali su gurui na čija se predavanja/seanse ide kao na koncerte omiljenog benda. Cela priča self-help ludila zasnovana je, pazite sad, na identitetu. Sve je počelo s novom psihologijom. Dok je Frojd tvrdio da se ličnost razvija u detinjstvu, nova teza kaže da se ličnost razvija ceo život. To je otvorilo vrata pakla. Identitet se, zaključili su gurui, može menjati stalno, praktično bez prestanka. To je glavna premisa u gotovo svim knjigama za samopomoć. Ako hoćete da budete srećni, morate se menjati. Promene su obavezne ako želite da zaradite gomilu para, da vozite luksuzna kola, da vas vole atraktivne žene, da vam se dive u društvu, da budete pametni, da oblikujete telo i ličite na nekog glumca ili pevača, da vas vole, da vam zavide, da vam se dive, da prestanete pušiti, da se zdravo hranite, da spremate jela čije nazive ne znate ni da izgovorite, da se oženite/udate, da se razvedete… Sve to može – mi ćemo vam reći kako – ali ne može bez promene identiteta. Jednostavno, ne mere to bez kabla.
Prvo ide temeljna promena. Jer, bez dobrih temelja – ne može se ni zidati. Identitet je dinamičan, promenjiv, fluidan… Nešto kao plastelin. Samo treba izabrati koju od boljih verzija sebe želite da istaknete u narednom periodu.
Dva koncepta identiteta – prvi je utisak – toliko su različita da nemaju ništa zajedničko. Čini se da tradicionalisti i ejdžeri tom problemu prilaze s dve strane. Međutim, razlike su manje nego što se može pretpostaviti. Oba tumačenja su isključiva, ne dopuštaju preispitivanje, glavni ideolozi s obe strane nisu spremni na razgovor, a samim tim to nisu ni sledbenici njihovih kultova. Obe grupacije zatvorene su i samodovoljne. Takođe su agresivni – svako na svoj način – jer se u njihovo viđenje identiteta ne sme dirati.
Ključna sličnost zapravo je svođenje identiteta na lični doživljaj, na iskustvo, bilo individualno ili kolektivno. Opšti principi i univerzalna načela sasvim su isključeni. Insistiranje na identitetu, kako to vide tradicionalisti i njuejdžeri, tera osobu da sve svodi na doživljaj, osećaj. Tako se gubi objektivni uvid u stvarnost. Bez objektivnog, može se reći, šireg uvida u stvarnost – ideolozi dvaju identiteta ne doprinose razvoju mislećih bića. Oni čine suprotno: stvaraju svoju vojsku ljudi koji su odustali od razmišljanja. Tako dolazimo do zaključka: od previše identiteta na kraju ostajemo bez ikakvog identiteta. Dobro došli u moj klub!