Film „Krici i šaputanja“ (Viskningar och rop – Ingmar Bergman) prati tri sestre od kojih je jedna na samrti. Zajedno provode poslednje Agnešine dane, mrzeći jedna drugu, zavideći jedna drugoj, ali i diveći se jedna drugoj. Sestre su obučene neverovatno – sve je na svom mestu, mašna, kosa, sve se savršeno uklapa u okolinu. Ali pored toga što je slika prelepa, situacija je vrlo mračna, mučna i stvara vam neprijatnost. Teško vam je da slušate kako Agneš, sestra koja umire, vrišti od bolova.
Druge dve sestre se nalaze na ogromnom testu. Kako se ponašati kada vam sestra umire u najgorim mukama, sama bez dece, a pri tom sestre nemaju gotovo nikakav odnos. Jedina osoba koja razume Agneš je služavka, ona je neguje i voli.
Jedna od sestara je nezrela, nestabilna, dok je druga uvek u kontroli, odmerena. Pred kraj filma svi se otvaraju, ali to što imaju da saopšte uopšte nije prijatno. Bergman nije najomiljeniji među ženama, ali ja se nisam osetila uvređeno kao žena. Mogla bih reći da se retko dešava da mi ne smeta rediteljev pristup prema ženama. Tu računam Felinija, a posebno Almodovara.
Ovaj Bergmanov film je definitivno drugačiji od ostalih. Ne znam odakle jednom od najvećih reditelja ideja, ali preporučila bi svima da ga pogledaju.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.