Međuljudski odnosi nisu laki, zapravo su vrlo komplikovani, zahtevaju preispitivanje, vreme i strpljenje. Nijedan kvalitetan odnos ne može se ostvariti bez truda, kompromisa i sa određenom dozom iskrenosti. I to su samo neke početne misli koje treba imati na umu pre započinjanja građenja bilo kakvog odnosa. U današnjoj preporuci pisaćemo o jednom od najinteresantnijih odnosa 20. veka. Modernom, intelektualnom pa čak i danas teško shvatljivom odnosu između Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartra – dvoje intelektualaca čiji je doprinos društvu višestruk.
Par je uveče uz viski pričao na različite teme, a nekada su samo slušali ploče. Putovali su zajedno, jedno drugo podržavali, razumeli se na svoj način. Iako nikada nisu stupili u brak, od svojih mladih godina pa do smrti su ostali nerazdvojni. Kada pomislite na Sartra, ne možete a da ga ne povežete sa Simon i obrnuto. Svako za sebe je bio u svom polju potpuno jedinstven i autentičan. A sa tom svojom autentičnošću su izgradili veliki autoritet i ostavili budućim generacija dovoljno materijala za razmišljanje.
Par koji je uvek bio na strani manjine, do te mere da su mogli biti uhapšeni. Ali ko još hapsi Voltera. I upravo u knjizi Simon de Bovoar „Razgovori sa Sartrom, Ceremonija oproštaja“, što je današnja preporuka, možete otkriti zašto nisu uhapšeni, a najviše o životu Sartra. Na prvim stranama čitate o poslednjim godinama Sartrovog života, sa kime se družio, gde je politički bio angažovan i na koje je sve probleme pred kraj života nailazio.
Zatim kreće najlepši deo, a to su razgovori između dva intelektualca sa velikim uvažavanjem, pazite sad: bez ijednog JA, nema egoizma u tim razgovorima. Ako se nešto može naučiti iz ove knjige onda je to kako da izbacite JA, a da opet iskažete vaše mišljenje ili stav. Ako neko uvaži vaš stav, bez tog egoističkog nametanja, možda i vi postanete nametnuti autoritet. Iz ovih razgovora možete videti koliko je znanje bitno, naročito ako želite bilo kakvo poštovanje (a ko to ne želi) i ako želite da ostavite trag u društvu. Pritom do tog znanja nisu dolazili klasičnim putem, kako bi neki očekivali. Njihovo znanje dolazi iz drugih izvora. A izvor nije bio škola. U našem društvu često možete čuti sledeće floskule: „Uči, škola će ti trebati“. Ispostavlja se da to baš i nije tačno.
Verujem da ova knjiga može biti inspiracija za sve parove koji vole da provode vreme zajedno, da uz dobro vino uveče diskutuju i polemišu. Uz sve to mogu i da se zadirkuju, kao i da ne puštaju drugog dok jasno ne odgovori na pitanje. Jer, upravo to možete videti kroz knjigu, dok ne dobije odgovor na svoje pitanje, Simon ne odustaje. Svi moraju, bez obzira na veličinu i društveni status, da kažu svoje mišljenje i obrazlože zašto su ga u nekom momentu promenili. Jer, ko zna, možda kroz te odgovore čitalac može da shvati da njegova promena mišljenja ne mora biti nešto loše. Može biti znak preispitivanja, prevazilaženja sopstvenog ega i napredovanja. U ovoj knjizi se možete diviti samom piscu ili glavnom liku knjige.
Možete se diviti Simoninoj odlučnosti da ne bude klasična žena u patrijarhalnom društvu i njenim postignućima, a pažnju usmeriti na Sartra, koji je, recimo, odbio da primi Nobelovu nagradu. Možemo ih nazvati PANK-erima. Ako akronim čitamo u srpsko-hrvatskom ključu dobićemo: Potpuno Autentično Negiranje Klasike.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.