Marta Šebešćan, čuvena mađarska pevačica o saradnji sa Balaševićem, Piterom Gebrijelom, Oskaru, muzici Balkana…

Mađarska pevačica Marta Šebešćan, obišla je ceo svet izvodeći tradicionalne pesme na mađarskom jeziku, jedna je od retkih koja je nastupala sa najvećim svetskim zvezdama od Pitera Gebrijela do benda „Deep Forest“, pevala je engleskoj kraljici i japanskom caru, a u novosadskom Studiu „M“ snimila jednu od muzičkih tema za film „Kao rani mraz“ Đorđa Balaševića. Šebešćan je, takođe, bila deo ekipe koji je dobio Oskara 1997. godine za muziku u filmu „Engleski pacijent“, u kome je otpevala glavni muzičku temu, uspavanku „Serelem, serelem“, dok je u Novi Sad došla na poziv porodice Balašević, koja je bila uporna u nameri da pevačica svetskog glasa uzme učešće u filmskom debiju multitalentovanog umetnika.

– Kada mi je stigao mejl sa pozivom da učestvujem u filmu bila sam u Grčkoj, gde sam prikupljala stare melodije te zemlje. Nije mi bilo jasno zašto neko hoće mađarsku pevačicu kada ima puno dobrih izvođača u Srbiji. Sve dok nisam dobila scenario i objašnjenje da moj glas treba da bude instrument koji će obojiti jednu ljubavnu priču. Pošto sam htela da čujem muziku koja će biti u filmu dobila sam disk, ali na njemu nije bilo ništa zabeleženo pa sam kontaktirala mog prijatelja, srpskog sveštenika u Sent Andreji Oca Lazara i on je uspeo da dobije tu kompoziciju. I tada sam shvatila da se radi o bolnoj melodiji koja podržava tragičnu scenu. Potom sam prevela tu melodiju na moj muzički jezik i način razmišljanja i spremila se kako ću je interpretirati. Pronašla sam mađarsku pesmu koja po atmosferi odgovara toj situaciji i pre snimanja sam tačno znala šta ću pevati.

Kažete da ste pronašli sličnu pesmu u mađarskoj tradicionalnoj muzici. Koliko inače ima sličnosti u muzici Srbije i Mađarske? 

– Kada dođem u Srbiji, a naročito u Vojvodinu osećam sa kao da sam kod kuće, dobro poznajem vojvođanska sela gde sam prikupljala tradicionalnu muziku i pronašla sam da postoje velike sličnosti, jer su na tom prostoru ljudi vekovima živeli zajedno, a i ljudi su slični, imaju isti duh, prijatni su i druželjubivi, što je meni veoma važno. 

Pevate muziku celog Balkana i to na jezicima naroda. Na koliko ste jezika do sada pevali?

– To je teško prebrojati, ali mislim da sam pevala na ukupno 27 jezika. Recimo pevala sam sa jednom baskijskom grupom. Oni su mi rekli da im se sviđa mađarski jezik jer je nekako moćan. Uglavnom ne moram da razumem jezik da bih mogla da pevam, već mi je važno da osetim melodiju, kada se to dogodi reči lako naučim. 

Koliko je za vas važno to uspostavljanje veza kroz kulturu? Na kraju, vi ste i ambasador mađarske kulture u svetu.

– Muzika spaja ljude i narode, gradi mostove, čak i kada su zemlje u konfliktu, možete da nađete zajedničku crtu upravo kroz muziku. Možda sam romantični sanjar, ali zamišljam da će muzika i umetnost pobediti sve nesreće, jer imaju tu moć da menjaju svet. Kultura je povezivala Balkan i u vreme ratova i sukoba, nekada je to jedina veza među ljudima i zbog toga je njena uloga veoma važna. Muzika na ovim prostorima je tako puna kolorita, tako da ljudi sa zapada ne moraju da idu u neke egzotične zemlje, Afriku ili Aziju da bi doživeli nešto drugačije, dovoljno je da dođu na jug svog kontinenta.

Čuveni „lančani“ most u Budimpešti, Mađarska

Da li ste sarađivali sa muzičarima iz Srbije?

Radila sam sa Ansamblom „Vujučić“. Oni žive u Mađarskoj, ali sviraju srpske i hrvatske pesme. Međutim, pratim šta rade moje kolege iz susednih zemalja pa i Srbije. Na primer, uživam u muzici braće Teofilović pa možda u budućnosti i otpevamo nešto zajedno. 

Sarađivali ste sa mnogim umetnicima širom sveta, ali je najveća popularnost došla posle filma „Engleski pacijent“ i Oskara koji je dobio za muziku.

– Za taj film sam otpevala tradicionalnu tužnu mađarsku pesmu i jednostavno je neverovatno kako stalno nailazim na odjeke. Čak posle mnogo godina, film je snimljen 1996., ljudi se sećaju pesme i scena koje je pratila. Španska kraljica Sofija mi je rekla da joj je to omiljeni film i da joj se sviđa pesma. Čika Morci, koji je autor te pesme, živi u malom selu u srcu Transilvanije i kada sam se videla sa njim rekla sam da je njegova pesma postala veoma popularna i da je čak dobila Oskara, na šta mi je on odgovorio: „Ja ne idem u bioskop i ne gledam televiziju, kako bih mogao to znati“. On je pevač, sjajni violinista, radi kao lokalni brica i ima svetski hit, ali ga ništa od toga ne zanima, već živi u svom svetu u Rumuniji. Tu se jasno vidi kako neko može da uživa u samom stvaranju, a da mu slava nije ni potrebna.

Kakva je bila vaša saradnja sa Piterom Gebrijelom, koji je veoma zainteresovan za muziku Balkana?

– Otpevala sam jednu pesmu na albumu Pitera Gebrijela „Big Blue Ball“ i to je bilo fascinantno iskustvo. Čim sam došla u njegov studio „Real World“ u Londonu on mi je samo rekao da stanem pred mikrofon i pevam šta osećam, rekao je da ne razmišljam o pesmi već samo da pevam. Kada sam završila sa pevanjem pesme koja govori o rekama izašla sam iz studija i Gebrijel je rekao to je bilo tako lepo, i da će nazvati tu pesmu „Reke“. Pitala sam ga kako zna jezik, i on je odgovorio da ne zna, ali je osetio da je cela pesma tekla kao reka. To je upravo moć narodnih pesama o kojoj govorim, jer kroz melodiju mogu da dočaraju o čemu se peva pa ni ne morate uvek da razumete reči.

Marta Šebešćan

Da li na kraju možete nešto da kažete o vašem, već legendarnom, muzičkom pamćenju?

– Moja majka predaje etnomuzikologiju, a otac je tečno govorio sedam jezika, tako sam nasledila najbolje od oboje i čini se već bila predodređena da se bavim muzikom. U svemu oko nas može da se pronađe muzika i ja je uvek prepoznajem. Kada putujem metroom ta buka može da se pretvori u muziku. U Londonu sam na zujanje metroa spontano počela da pevam jednu makedonsku pesmu. Čak ne pamtim ni brojeve telefona na klasičan način već kroz muziku. Kada hoću nekoga da pozovem setim se melodije koja se dobija kada se na tastaturi pritiskaju određeni brojevi. Svoj broj moram prvo da otpevam da bih mogla nekome da kažem koje su cifre u pitanju.

Dragan Stojanović