Sami procenite da li se išta promenilo na bolje za poslednjih deset godina.
Srbiji nema spasa. Politikom se bave budale.
Pisac Vladimir Pištalo, dobitnik Ninove nagrade 2008. za roman „Tesla, portret među maskama“, ovih dana u Srbiji predstavlja novo delo, roman „Venecija“, koji je, po oceni kritičara, jedan od najneobičnijih romana naše književnosti. Pištalo je za „Veneciju“ već dobio dve nagrade – „Petar Kočić“ i „Moma Dimić“, a u Novi Sad došao je kako bi predstavio roman, i to ne na književnoj večeri, već u neposrednom razgovoru s čitaocima kojima je i potpisivao knjige. Pištalo je neposredan i strpljiv čovek, koji u razgovoru mnogo ne taktizira, nema unapred pripremljene odgovore koje mehanički daje, već nakon svakog pitanja razmišlja i pokušava da što bolje objasni svoje stavove. Razgovor počinjemo pričom o tome ko će čitati roman „Venecija“. Zasad publika u Srbiji i Hrvatskoj, a uskoro će se pojaviti i u Sloveniji i Makedoniji.
Da li ste nostalgični prema Jugoslaviji? Na neki ste način bivšu zemlju povezali knjigama?
– Nisam neki nostalgičar jer mislim da je nostalgija neka vrsta samopovređivanja. To je pravi harakiri. Ne mislim da sam sebi prijatelj u tim nostalgičnim trenucima. Ali kada odem na Mljet i Korčulu, to mi je poznato, bliže mi je od Atlantika, bez obzira na sve što se dešavalo. Navikao sam na taj miris borova. Razumem ljude, interesantne su mi te reči koje su slične, koje razumem, ali su samo malo drugačije. Postoji jedna duboka prepoznatljivost. Svi mi smo u teškoj tranziciji, i izgubili smo taj stari način međusobnog razgovora, a nismo izmislili drugi. Ranije je bilo bratstvo i jedinstvo, ta parola je danas smešna, posle toliko krvi, ali je problem što nismo izmislili nešto drugo. Naravno da ima ljudi kojima se sviđa da se ljute i da mrze, i njih bih ostavio po strani, dok velika većina hoće da razgovara i da izgradi normalan odnos, ali ne znaju kako to da urade. I onda ne znaju kako da se ponašaju. Kada odemo u Hrvatsku, ne možemo da budemo premalo srdačni jer to nije u redu, a ne možete da budete ni previše srdačni jer ni to nije u redu, nije u skladu s tim celokupnim odnosom. Dakle, mora da se pronađe nova mera i neke nove reči. Treba naći nov model. Recimo, umesto bratstvo i jedinstvo možemo govoriti korektnost i susedstvo. Taj model još uvek nije pronađen.
Šta to konkretno znači?
– Uskoro će biti održani Šantićevi susreti, ja idem na manifestaciju koja prethodi tom događaju. U Mostaru je vladika Grigorije izgradio crkvu i patrijaršijski dvor, kao i mnoge druge institucije koje nisu postojale. To je ogroman rad koji su vladika i njegovi ljudi uložili. Meni je to zanimljivo jer je moja porodica odatle, moji su preci sahranjeni na groblju u Mostaru. Tamo će biti ljudi iz sve tri verske zajednice i međusobno će komunicirati, što je veoma važno. Zanimljivo je da je Mostar u Jugoslaviji bio najintegrisaniji grad, jer je tamo bilo najviše mešanih brakova, a sada je to najpodeljeniji grad u Evropi, podeljeniji čak i od Belfasta. Uskoro će biti održano književno veče s predstavnicima svih religija.
To je veliki napredak. Takođe je napredak što se srpski pisci čitaju u Hrvatskoj i obrnuto, što moj zagrebački urednik ne prevodi moju knjigu. Sve to ide polako, ali je važno da napredujemo. Napredak se bazira na ulaganju dobre volje. Kada bude više dobre volje, napredak će biti brži. Moje knjige povezuju te prostore i one su samo korak k tom putu.
Da li vidite dobru volju za napredak u samoj Srbiji, u društvu? Vi ne živite u Srbiji već 20 godina, i kada dođete jednom ili dvaput godišnje, možete videti koliko smo nazadovali ili napredovali.
– Postoji nekoliko Srbija, koje stagniraju ili napreduju. Ima puno pomaka, ali i mnogo nazadovanja. Međutim, osnovni problem srpskog društva jeste siromaštvo. Ranije mi se činilo da su te ideološke stvari važne, ali sada shvatam da je ekonomski problem najveći. Naravno da me plaši nasilje na ulicama, zločini iz mržnje, skinhedi. Sve to je uznemirujuće, ali je osnovna stvar nemaština. To dovodi do besa koji proizilazi iz osećaja poniženosti i osećaja da vas je ceo svet uvredio, da vam je nešto oduzeo. Pa onda imate želju da se obeštetite. Naročito ako si klinac sa 15-16 godina, pa te sve boli, a ne znaš šta te tačno boli. Čoveka boli zub, a njemu se čini da ga boli ceo svet. Dakle, osnovni problem je nedostatak perspektive.
Tu se dolazi do politike?
– Naravno. Sve ove godine imao sam utisak šta bi trebalo uraditi, znao sam šta je pogrešno, mislio sam da znam i šta je ispravno. Onda sam mislio kada bi se radilo to što je ispravno, stvari bi išle jednim dobrim tokom. Sada je, međutim, situacija toliko vezana u mrtav čvor da na srpskoj političkoj sceni nema političkih talenata, samo vidim lukave ljude i manipulante. Situacija je mnogo komplikovana ne samo unutar zemlje. U jednom trenutku digao sam ruke i shvatio da u Srbiji neće biti bolje zbog naše pameti, već samo ako dođe do restrukturiranja globalnih okolnosti. Jedino to možemo da čekamo. Čak i da se pridružimo Evropskoj uniji, pitanje je kako bi nam bilo. Pogledajte Mađarsku, koja je doskora bila dobar primer, a sada je u velikim problemima, zatim Sloveniju, koja je sve radila kako treba, a sada se suočava s recesijom.
Znači, nema nam spasa?!
– Da biste se izvukli iz takve situacije, trebaju vam politički talenti, a ja ih u Srbiji ne vidim. Kada bismo imali izrazitog političkog talenta, i tom čoveku bilo bi teško jer bi imao veoma ograničen manevarski prostor. Takođe je problem što bi imao tako veliku ideološku izmeštenost da zaista ne znamo šta je šta. Ne znamo šta je levo, a šta je desno. Ne znamo ko koga finansira. Ne znamo kako da se opredeljujemo kada imamo saradnju između izrazite desnice i navodne levice. Svi mi koji nismo u politici, a hoćemo da budemo aktivni građani i da nešto menjamo i poboljšamo društvo, došli smo u situaciju da nam je jedino preostalo da se branimo od budala. Da zaštitimo svoj jedini život od budala. Mi smo puni podataka, ali to su podaci o budalama. Već 20 godina mi znamo sve o budalama. Umesto da znamo nešto o pametnim i interesantnim ljudima, mi znamo svašta o ljudima koji nisu ni pametni ni interesantni. Stalno dobijamo nove i nove bezvredne činjenice o budalama, kojima nas sve više uvlače u taj svet. Neko je tridesetih godina prošlog veka rekao da prosečan Srbin zna više o političarima nego o Tesli. To je važilo tada, to važi i danas. Mislim da je to rekao Cincar-Marković, koji je takođe bio političar, još je on bio velik tip spram ovih. Sve to je potpuna inverzija interesovanja.
Da li to onda znači da ste odustali od pokušaja da se nešto promeni?
– Ne, ali je tačno da se ja povremeno demobilišem od politike. Moj prijatelj Čarli Simić ne može. On prati sve. Zna srpsku politiku bolje od mnogih koji ovde žive. On svako jutro ide na internet i sve pročita, a onda meni objašnjava. On i danas razmišlja o tome kako su ga isterali iz Beograda i komunisti i fašisti pa smatra da čovek nema prava da ignoriše to što se dešava jer takva opasnost stalno stoji nad ovim prostorima. Simića ne plaše samo ovdašnji političari, isto tako ga plaše i američke vođe. Rekao mi je kako planira da napiše rad o sličnosti američkih i srpskih političara jer on misli da su i američki političari bezvredni bleferi, neodgovorni i iracionalni. Niko nije odgovoran, ovo je interesantan momenat u celom svetu. Ja uspevam da se demobilišem i uključujem se samo kada nešto postane veoma opasno. Ne mogu sad svaki dan svoga života da pratim šta je izjavio ovaj vukodlak i ovaj krvolok. Ovi što su sada došli na vlast malo će drndati, upropastiće još malo situaciju, koliko tačno, ne zna se. Sumnjam da će iz svega ovoga izaći neke suštinske promene.
Predajete američku istoriju Amerikancima. Kako je to moguće? Zar nemaju problema da im stranac priča o njihovoj prošlosti?
– Predajem na koledžu Bekar u Vusteru, država Masačusets. Tačno je da Amerikancima predajem američku istoriju, što je jedan tipično američki fenomen. Zanimljivo je da me niko u životu nije pitao zašto je to tako, niko se time ne bavi na taj način. Ovde bi to bilo teško, da recimo Rumun predaju srpsku istoriju u Srbiji. To nije slučaj samo u ovoj državi već u celoj Evropi. Nemoguće je da Francuz predaje nemačku istoriju Nemcima, i obrnuto. To bi bilo nešto između skandala i problema. U Americi kažu: „Čovek ima diplomu i zašto da ne predaje.“
Razmišljao sam da napišem zbirku eseja iz američke istorije. Malo provlačeći živote ljudi, malo događaje, s interesantnim detaljima. Čak sam se dogovorio i s jednim magazinom da objavljuje te eseje. To bi mogla biti i neka vrsta udžbenika. I onda sam počeo da pišem i shvatio sam da mi treba isto vremena kao da pišem roman. Međutim, važnije mi je da pišem roman pa sam zasad odustao. Shvatio sam da ako pišem klasičan esej, to svako može da radi, a ako pišem kao prozu, onda mi to uzima isto vremena kao roman, pa bolje da radim roman.
Kako pišete? Da li pravite detaljan plan ili pustite da vas vodi priča?
– Ne mogu sve da isplaniram kao neki pisci. Tu nema elementa iznenađenja, to je otaljavanje, samo se mala, a ne stvara. Mislim da stvari moraju da vas iznenade dok radite. Kada iznenadite sebe u pisanju, iznenadićete i čitaoce. Roman se zasniva na hiljadu malih inspiracija, to je princip Tomasa Mana, koji sam preuzeo. Stalno imam beležnicu pored sebe i tu rukom zapisujem razne misli. Potom to prekucavam i sređujem. Nekada sam kucao na mašini, a sada pišem direktno u kompjuteru i potom menjam. Najviše vremena oduzima sama obrada teksta, glačanje… Glavna je stvar, međutim, izbacivanje onoga što je nepotrebno. Babelj je rekao da su nepotrebnosti lukave, sakriju se u tekstu pa ih treba pronaći i izbaciti.
Andrić je radio roman sa svih strana, početak pa kraj, pa sredinu, a onda je sve povezivao. On je bio orijentisan na detalj, a onda sve te detalje povezuje i sklapa u celinu. Meni je Andrić uvek bio važan pisac, on mi je inspiracija. Zbog svega toga sada i pišem roman o Andriću.
Radili ste roman o Tesli, sada pišete o Andriću. Otkud ta fascinacija biografijama?
– Sad ću malo improvizovati. Toma Kuruzović mi je pričao o Branku Ćopiću, čija su sabrana dela jeftina, jer ih niko ne traži, uzgred da kažem. Uglavnom, Kuruzović mi je pričao kako je igrao nekog Ćopićevog junaka u predstavi. U publici su sedeli Ćopić i Andrić. I taj lik koga igra Toma trlja neku jabuku kao da je ćilibar, i kad to završi, pokloni je devojci i samo kaže: „Evo ti jabuka“. Andrić je bio zadivljen tom rečenicom. Posle predstave ispričao je da bi on opisao i kakvi su bili otac i majka junaka, i kakva je baba, sve bi u biografiji objasnio, a Branko samo kaže: „Evo ti jabuka“. To je ta svežina života, a sve drugo je pokušaj da se objasni, da se pronađu koreni stvari onakvi kakvi jesu. To je želja da se pored te predaje jabuke objasni i odakle je jabuka. To je moj odgovor na pitanje zašto sam fasciniran biografijama.
Miljenko Jergović je u jednom eseju o vama napisao da ste vi birali i postavljali slike koje su nekada stajale u vozovima. On piše da je to bio ozbiljan posao jer u jednom kupeu nije moglo biti samo slika iz Hrvatske ili Srbije, već je sve moralo da bude pravilno raspoređeno, sve su republike morale biti zastupljene. Da li ste stvarno to radili?
– Nisam to radio, ali mi je svaki put krivo da to poreknem. Meni se to užasno sviđa, da sam birao i zašrafljivao te slike. Sećam se tih slika iz vozova i imam baš lepe uspomene na njih pa mi je veoma žao što to nisam radio. Ako ćemo po istini, onda to nije tačno, a ako ćemo po poetskoj pravdi, onda sam to radio.
Dragan Stojanović