„Nacija koja izgubi svest o svojoj prošlosti postepeno gubi sebe“, kaže Milan Kundera u intervjuu s Filipom Rotom. Nacionalisti bi mogli likovati, jer upravo to govore. Ipak, to je zamka. Kundera govori o tome da su češki pisci 20 godina bili zabranjeni (među njima i Kafka), da je istorija ponovo ispisana i da je to rupa koja se teško može popuniti. Slavni pisac govori o organizovanom zaboravu. Zaborav je uvek dobrovoljan. Ne može vas niko naterati da se ne sećate, morate sami doneti tu odluku i potom je sprovesti u delo.
Mislim da se upravo to dogodilo Srbima. Odlučili su da zaborave veliko parče svoje prošlosti. Nacija je izgubila svest o svojoj prošlosti, a posledica je očigledna – nacija je izgubila sebe.
Nacionalističke priče o slavnoj prošlosti, veličanje nacije, junaci, bitke i sva ta čuda u svim narativima (od kafanskog do visokointelektualnog) imaju dve karakteristike. Prva se sastoji u tome što se ne priznaju greške, što nema samokritike i refleksije, što se veruje da je sve vrhunsko, da je svaka rečenica epska, da niko ne sme dirati u svetinje… Druga je to što iz svega toga velikog, slavnog i moćnog nije nastalo ništa. Ništa se nije rodilo. Krunski dokaz da nije ostalo ništa lako ćete pronaći – samo se okrenite oko sebe i pogledajte stvarnost u kojoj živimo. S tim se slažu čak i najveći nacionalisti. S tim što oni uzroke uvek traže spolja. Uvek neko hoće da nas zajebe. Ono što ne valja došlo je spolja. Mi smo super, a oni drugi nas uništavaju.
Jedan primer to opovrgava, a ujedno i dokazuje Kunderinu tezu – odnos prema osmanskom nasleđu. Srpska istorija ima jednu rupu, ogromnu rupu. Priča o istoriji Srbije završava se 1439. godine (pad Smedereva) i odjednom počinje 1804. Sve što se može pročitati o tom periodu u zvaničnoj istoriografiji, ali i u onoj nezvaničnoj, jesu aktivnosti Srba iznad Save i Dunava, kao i povremeni upadi evropskih vojski ispod dveju reka. Čak je zanemaren/zaboravljen tačno omeđeni prostor i tačno određeno vreme osmanske vlasti na teritoriji Mađarske. Ponovo se priča samo o bitkama protiv Turaka.
Ključne reči su zaboravljanje i – kad se govori o toj temi – uprošćavanje, a često i generalizacija. Srbi su jednostavno izbrisali iz intelektualnog sećanja sve što ima veze s osmanskim nasleđem.
Možda samo brisanje i ne bi bilo tako strašno, ali ovde se sve loše pripisuje upravo Turcima. To je ušlo u poslovice, svakodnevni jezik, udžbenike… Krivica je gurnuta u „pusto tursko“, naše loše stanje društva i države lakonski se objašnjava: „Pa šta očekuješ, kad smo 500 godina bili pod Turcima.“ Dakle, sve greške lako se mogu objasniti Turcima. Upravo tu se pozivam na veliki obrt i kažem da je ovo tačno: mnoge greške potiču iz perioda osmanske vlasti. Pa gde je tu obrt – mogao bi se zapitati radoznali čitalac. Odgovor je jednostavan, ali i težak. Nije problem sama turska vlast, već naš odnos prema stvarnosti, naša nespremnost da se menjamo u skladu s okolnostima. Srpski tvrd stav – tad, kao i sad – gurnuo nas je u problem.
Srbi su se odrekli svoje istorije, iako se bez prestanka kunu u istoriju. Sve što ima veze s Osmanskim carstvom i zajedničkim životom ili je zaboravljeno/potisnuto/preskočeno, ili je protumačeno iz ugla žrtve. Mi tim periodom nismo hteli da se bavimo, jednostavno je odlučeno da se on zaboravi. Pokazalo se da su posledice takve odluke strašne. Nacija koja izgubi svest o svojoj prošlosti postepeno gubi sebe. Upravo to, mi više nemamo svest o velikom delu prošlosti, a pri tome svakodnevno gledamo kako gubimo sebe – simptomi su vidljivi svuda. Zar treba da vas podsetim da pogledate skupštinu. Kako to da objasnimo? Američkim zlim uticajem, delovanjem tajnih udruženja koja hoće da nas pokore, vakcinama, belim tragom koji ostavljaju avioni… Ima li tu i naše krivice?
Preskakanjem tog perioda napravljeno je više velikih rupa koje je teško popuniti. Tačnije, treba da prođe 300 do 500 godina kako bismo dostigli druge, one koji se nisu odricali prošlosti, kakva god da je. To je, ipak, njihova prošlost. Nisu Španci odlučili od okrenu glavu od arapsko-judaističke tradicije. Takvih primera ima bezbroj. Umesto da zaborave, drugi evropski narodi izgradili su od toga nov, unapređen identitet. Taj novi identitet nije isti kao onaj stari, ali onaj stari nije potpuno poništen.
Kontrateza – koja kaže da bismo u slučaju bilo kakve saradnje svi postali Turci i da bismo morali preći u islam – u najmanju ruku je sporna. Problem je bio srpski rigidan stav. Da su Srbi znali da igraju velike igre, kao što nisu znali, mogli su biti igrači, a ne samo žrtve. Srbi nisu znali da izvuku dobru poziciju iz loše situacije. Tačno je da nije bilo države, ali Srba je bilo svuda: od Beča i Venecije pa do Temišvara i Istanbula. Da su se povezivali i razmenjivali informacije, da se nisu isključivali, mogli su biti ključni faktor u velikoj priči. Mogli su, recimo, trgovati informacijama. Samo su oni bili svuda, i to često na visokim položajima. Međutim, čim bi se neko uzdigao, odmah bi bio proglašen izdajnikom, jer „sarađuje s njima“. Taj se prodao, izdao, odrekao se korena… Pravi Srbin mogao si biti samo ako plivaš s nama u istom blatu. Ako pređeš na katoličanstvo ili islam, ti nisi Srbin. Izjednačavanje nacije i religije nije nam donelo mnogo toga dobrog. Kažu da nas je crkva spasla, jer je zamenila državu. Šta ako nas je to zapravo upropastilo? Zar Srbi bez države nisu mogli postati vladari ovog dela Evrope, ljudi kojih ima svuda, koji sve znaju i svugde su blizu mesta gde se odlučuje. Mogli su deliti informacije, i to na svom jeziku. Za to im nisu trebale ni crkva ni država.
Ako hoćemo da gradimo budućnost, moramo preispitivati prošlost. Moramo naučiti da je čitamo u raznim ključevima, jer ćemo samo tako nešto naučiti. Jedan ključ otvara samo jednu bravu. Ako već nismo uspeli da se snađemo tad, šta radimo danas? Ništa. I dalje guramo taj ključ u onu istu bravu i otvaramo ista vrata. Stalno ulazimo u istu sobu, a sve se nadamo da ćemo se naći u nekoj drugoj. Nećemo. Nespremnost da reinterpretiramo prošlost drži nas na stabilnoj distanci od tih 300 do 500 godina zaostatka.
Drugi pokušaj kontraudara na ovu argumentaciju kaže da smo mi prihvatili sve što nam je ostalo od „osmanskih zavojevača“. Zapravo, ostalo je samo ono što se nije moglo izbrisati. Muzički uticaj u narodnoj muzici i hrana, kao i nekoliko umetnika koji su se bavili tom temom. Društvo u celini nije htelo tu prošlost. Obrisalo ju je gumicom, kao da briše nešto tuđe, a ne svoje. Ne možete živeti s nekim tih famoznih 500 godina – neka bude 300 – a da to ne ostavi traga na vama. Taj trag ne može se izbrisati, ali ako ga ne interpretiramo, ne tumačimo i ne pokušavamo razumeti, on će ostati tek neki daleki trag. Više nećemo znati ni šta je to, ni odakle je došlo. Ostaće velika rupa koja nemo gleda na nas. Tek pokoja knjiga, tek poneki roman, tek tu i tamo objavi se ponešto vredno čitanja. Ali to je toliko daleko od glavnih tokova da se može reći da i ne postoji. Mi se nismo bavili time. Niti se danas bavimo. Odluka da obrišemo osmansko nasleđe doneta je odmah po oslobođenju i do danas je na snazi. Mi ne želimo našu prošlost u celini. Mi ne želimo da preispitujemo našu prošlost, da je reinterpretiramo i razumemo. A nacija koja izgubi svest o svojoj prošlosti postepeno gubi sebe.