U poštansko sanduče − ono pravo, ne ovo za mejlove − stranački aktivista ubacio je flajer. Opozicija me tako zove na izbore. Kažu da su ujedinjeni – da su se udružili kako bi oslobodili Novi Sad. Takođe, kažu da ćemo 2. juna izaći na referendum. Moja prva reakcija bila je cinična. Neću valjda glasati za ovog i onog. I dok su mi misle tekle kao kod nekog slabije obrazovanog Džojsovog junaka, odnekud je iskočilo nešto što je prekinulo besmisao. Zdrava misao, rekao bih. Pobunila se zbog poretka misli. Zar nismo toliko kukali da opozicija mora ostati ujedinjena? To se nije dogodilo, pa smo pali u amok. Međutim, želja će nam se ispuniti na lokalnim izborima. I to u jednom velikom gradu, koji je bitan za celinu. Ipak, ciničnom opozicionom mozgu sve to izgleda beznačajno. Bolje da su svuda išli zajedno, bolje da se nisu ni razdvajali, bolje da su izabrali neke druge, pa neću valjda za ove glasati, znam čoveka, baš će on sad nešto promeniti…
Čudne su to misli. Pale su mi na um, ali nisu došle niotkud, sve to sam čuo milion puta; većina iz moje bliže, srednje bliske i malo dalje okoline izgovara ih bez prestanka. I umesto svih tih misli koje se međusobno sudaraju, pade mi na um pitanje: zašto tako razmišljamo o politici? Ili se to meni samo čini, možda je to neka halucinacija, neke misli koje je stvorio očaj, politički očaj. I onda slučajno naletim na misao profesora Dejana Jovića. On nas posmatra sa strane, iz daljine, ali ne baš iz velike daljine (ni geografski, ni mentalno); gleda nas iz Zagreba, ali predaje i u Beogradu, pa ima i taj drugi ugao – neposredno iskustvo. On je napisao sledeće:
− Sjećam se avanturista sa srpske ljevice i liberalnog centra koji su 2012. govorili da je sve bolje od Tadića, jer korupcija i sl. Da se makne Tadić, a onda ćemo lako. Samo da je promjena. Pa su dobili šta su dobili. Bespuće je popločano principima.
Dakle, nije halucinacija. Tako mi mislimo o politici. Ili tako, ili se lepimo za vođu i čekamo da nam nešto udeli. Dakle, izbor nam je sužen – sarkazam ili udvorištvo. Ništa između, ništa iznad, ispod… Tako se svaki put zaglavimo. I tek kad se septička jama izlije i kad stojimo na prstima da nam se sadržaj ne bi prelio u usta, mi reagujemo. Tek tad menjamo lošu vlast. Vučić je nedavno rekao da je na pola puta. Dakle, još desetak godina. To je njegova procena, instinkt prekaljenog opozicionara i iskusnog samodršca. Tad bi moglo da prelije. Dotle će dupeuvlakači glasati za njega, dok će cinici uspostavljati najviše moralne zahteve, meriće one za koje treba da glasaju najstrožim kriterijumima koji se mogu zamisliti, a istovremeno sanjati političke prinčeve na već nekom konju.
Pitanje je, dakle, kako sam (smo) tako lako upao u taj cinični misaoni tok. Da pripadam onoj drugoj grupi, ne bi bilo mesta ni za kakva pitanja, tako da se i ovo može smatrati nekim napretkom. Od toga, doduše, nema vajde, ali u moru neuspeha prija svaka politička uteha.
A onda je odgovor stigao kao naručen. Konkretna politička pitanja prerasla su u veliko pitanje. Postavio ga je Borislav Pekić, i to u romanu „Zlatno runo“. Narator tamo kaže ovako:
− Jesmo li mi Srbi ikad otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament…
To veliko pitanje nudi odgovor na mnoge dileme. Iz binarne pozicije birača ne može se izaći nekim hokus-pokus metodama. Ne vredi ni pomoć prijatelja, a ni neprijatelja. Da bi se izašlo iz strašnog ciklusa vladavine cinika i ulizica, mora se zaviriti u tešku i mračnu srpsku seljačku dušu. Pekićevo pitanje nema znak pitanja na kraju. Ima samo tri tačke. Nije on ništa pitao. Odgovor je jasan – nismo i nemamo pojma kako to da uradimo.
Ulizice sigurno neće rešavati problem, jednostavno ih nije briga. Izgleda da ova druga grupacija mora potražiti odgovore na Pekićevo pitanje/konstataciju. Možda bi bilo dobro da poslušamo majstora i damo neku radnu verziju, ako ništa drugo, u kojoj će biti ispisan taj operativni kompromis između „svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana“. Kad budemo stavili tačku na taj dokument, Vučić će sam pasti, kao zrela kruška. Ako ne padne tako, pašće kad govna počnu da se prelivaju, a to niti je zdravo, niti je ukusno. A ako baš volimo tako, nek nam je prijatno.