Filmovi (igrani i dokumentarni) o ratovima za jugoslovensko nasleđe uglavnom idu u tri pravca. Ili pokušavaju da budu objektivni – da prikažu obe strane i da tako publika može da donese sud koji nije navijački. Drugi su potpuno navijački i druga strana ih ne zanima. Dok je treća vrsta usmerena na jedan konkretan događaj koji se uzdiže na univerzalni nivo i potom pokazuje da su svi bili pogrešni. To bi bio antiratni film. Iako su neki malo više zajebali, svi su krivi i rat nema smisla, vodite ljubav, a ne rat…
Poljski reditelj Pavel Pavlikovski (Pawel Pawlikowski) nije hteo da snima tako. On je smislio nešto drugo, četvrto ili koje već. Nije hteo da bude objektivan, nema druge strane, nema čak ni posledica onoga što čini strana koju on prikazuje. To gledaoci znaju iz drugih izvora ili samo naslućuju. Nema navijanja, nema ni vrednosnih sudova, Pavlikovski kao da ne želi da postigne ništa, a postiže mnogo. Na kraju, on ne prikazuje jedan događaja, zapravo, ne prikazuje niti jedan događaj. On samo snima. Nešto kao Loznica u filmu o koncentracionim logorima. S tim da Pavlikovski pušta aktere da govore.
Efekat koji postiže mnogo je strašniji nego da je uradio išta od nabrojanog. Pavel Pavlikovski je snimio sasvim običan film o nekim ljudima koji sede na brdu, dosadno im je, nisu baš motivisani, oni peku jagnjiće, slušaju guslare, piju i dosađuju se. Mi ne vidimo šta oni rade, kada pucaju, ne vidimo na koga pucaju, a i to rade uzgred, bez mnogo motiva.
Radovan Karadžić stanovnike Sarajeva, svoje sugrađane naziva Turcima, a taj termin koristi u pogrdnom značenju, kao neku uvredu, jer „Turci“ u srpskom nacionalističkom rečniku predstavljaju zavojevače, one koji su nas nabijali na kolac i mučili 500 godina. I još dodaje da su Turci živeli u centru grada, a ne propušta da kaže da su ti Turci nekada bili Srbi.
Svašta je tu pogrešno. Ugrađene su sistemske greške koje su Srbe dobrano osakatile. Srbi su, naime, vezali etničko poreklo i religiju, spojili su ih i tako sebe osudili na stagniranje i potom propadanje. To nisu mogli da nauče ni od Osmanlija, niti od Austrijanaca, a ni od Mađara. Da ne govorim o Nemcima ili Englezima. Filetizam su skupo platili kako sami Srbi tako i oni koji su proglašeni izdajnicima. Zašto ti nekadašnji Srbi koje Karadžić naziva Turcima, naprosto nisu mogli biti Srbi muslimanske veroispovesti. Srpska palanačka svest ne prepoznaje ništa van binarnog: ili si ovo ili ono. Oni ne mogu da zamisle Srbina, islamske veroispovesti, koji poštuje pravoslavne praznike. Drugim rečima, poruka Srba s brda jeste da treba pobiti sve koji pokušavaju da nijansiraju stvarnost, da budu imalo sofisticirani, da u sebi nose više identiteta.
Serbian Epics Srbima takođe izbija argument s kojim su nam probili glavu – „Šta su drugi radili nama“. U slučaju opsade Sarajeva to baš i ne stoji. Niko nije opkolio Beograd, niti bilo koji drugi grad iz čiste perverzne zabave, bez vojnog cilja, niko nije držao grad pod opsadom, nije snajperom ubijao ljude koji idu po vodu, a moraju piti vodu – ili će umreti od žeđi ili od metka koje ispaljuju ljudi koji nemo slušaju gusle, bez ikakvog izraza na licu.
Naravoučenije ove priče može glasiti ovako: samo ljudi koji slušaju muziku bez emocije mogu da pucaju na ljude iz čiste zabave.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.