Malo je trenutaka u vremenu za koje ste sigurni da su vas oblikovali u nešto što je ostalo do danas. Većinu tih momenta ni ne primetimo, naprosto prođu kroz nas i zauvek ostave neki trag… Posle svega, taj trag ni ne prepoznamo, ponekad ga naslutimo, a retko, baš retko povežemo sa nekim vremenom i događajem…
Te godine je Pixi otišao iz Zvezde… Pavle je izabran za patrijarha, a ja sam krenuo u drugi srednje… Svet je trebao da bude moj! Tada sam prvi put čitao Hesea (Igra staklenih perli) i načeo Frenka Herberta (ciklus Dina – peščana planeta)… Tada sam se i zaljubio u fantastiku… Već sam bio ludo zaljubljen u metal i nesrećno zaljubljen u jednu baš lepu… Zvezda je krenula na titulu šampiona Evrope (tada to nismo znali), a Jugoplastika po treću vezanu… To smo znali… U isto vreme, negde van nas, a opet oko nas i sa nama, ljudi su se naoružavali… Učili su da mrze… Jako brzo i jako dobro… štreberi…
Nisam razumeo ništa… Ni šta se dešava, ni zašto… Nije me ni zanimalo… Hteo sam sve i hteo sam tada…
I desilo se SVE! Nirvana je izdala Nevermind, Pearl Jam Ten, RHCP Blood Sugar Sex Magik, G’n’R Use Your Illusion, a Metallica crni album! Gledali smo Terminator 2, Kad jaganjci utihnu, maestralnog Vala Kilmera u The Doors, Rivera Feniksa i Kijanu Rivsa u Moj privatni Ajdaho… Kostner je snimio Ples sa vukovima, Ston JFK-ja, a Kopola Kuma III… Te godine smo gledali i sjajnu Mizeri (po knjizi Stivena Kinga), Dobre momke i nezaboravne Vrele dane u Alabami…
Zvezda je uzela titulu šampiona Evrope, Jugoplastika isto… Reprezentacija Jugoslavije u košarci je pokorila Evropu (ako se ne varam prva titula bez poraza na šampionatima), a Sena uzeo svoju poslednju titulu…
Počelo je u Sloveniji… desetodnevnim ratom… Potom u Hrvatskoj sa Borovim selom i barikadama… sa druge strane reke, samo par desetina kilometara od mene… Sledeće godine nam se desila Bosna…
Prihvatio sam Kobejna kao rođenog… Nije me bilo briga (nevermind) ili nisam razumeo? Pevali smo G’n’R verziju Knock on The Heavens Door i I don’t need your Civil war… Black, Even Flow i Jeremy me naježe i danas…
Javno, pred svima sam se odrekao Metalike! Posle Kill ‘Em All, Master of pupetts… Ovo? Meni? Prodali ste se, pičke! Ni jedan pošteni metalac ne prelazi preko toga! Ne pristajem! (sa današnje distance, Crni je verovatno jedan od najvećih R’n’R albuma svih vremena, a sigurno najveći Metalikin, ali tada…) Sad but true…
Skupljali smo se ispod pešačkog mosta (Under the bridge), pored Omladinskog doma Cvrčak i dogovarali svirku za osmi mart. Plavušama je ulaz bio zabranjen… za ostale besplatan… Činilo se kao dobra fora… Ipak su došle… Gembe se te osmomartovske noći kupao u kanalu (nekada reka Mostonga, sada sporedni kanal DTD sistema) ispod tog mosta, a mene je Dragana našminkala u full ženski make up… Sve… i alajner i krejon i maskara i ruž i lak za nokte i senka za oči i sve crno ili tamno braon… Svirka je bila brutalna (u stvari svirka je bila bedna, ali je zabava bila sjajna), Sin, Raša, Neša i Buč (Izabella) su pokidali, zaista pokidali… Gracija sa Zlatkom je bila sjajna, a mi smo otpankerisali svoje…
Sledećeg dana su bile devetomartovske demonstracije u Beogradu… Više od 100.000 ljudi je bilo na ulicama… Govorili su Drašković, Mićunović, Đinđić, Koštunica, Bora Đorđević, Mihiz…
Cobe je izveo vojsku… Igor je tada služio u gardi… Jbg, nije bio na koncertu (zabavi)… zato je bio u tenku… I Miša je bio na demonstracijama, ali među masom….
Hvalili smo se da smo najgori bend na svetu… da smo toliko loši da su ljudi morali da protestuju, da se takav koncert ne sme ponoviti… Sva prava plavušama!
U stvari, nije me bilo briga, ili nisam razumeo…
Bato (bubnjar u mom bendu), Maći i Mirkić su kretali u vojsku… Pravio se ispraćaj, veselje… Na ispraćaju tukli narodnjaci i ćirilica… Roditelji su bili ponosni na sinove…. Ispalo je da su otišli u rat… Jbg, nismo znali šta se dešava…
Ali eto, desio nam se grandž… svi smo mirisali na teenage, ali nam je realnost nametala smrad sitnih duša… Štreberi (mržnje) su svoje gradivo savladali odlično! Odjednom nismo više bili mi… Odnosno MI izgovoreno na jednom mestu i MI izgovoreno na drugom, više nije bilo isto MI… Pojavili su se neki ONI i njima nije bio bitan grandž, ni titule šampiona Evrope, ni pet albuma koji su okrenuli R’n’R na glavačke…
I desio mi se i rat… Ne taj o kom su oni sanjali i koji su vodili između sebe, a sa nama i u kom smo (se) svi izgubili… Već ovaj moj, koji ja (MI?) vodim sa NJIMA, koji me je oterao u ilegalu i kome ne vidim kraj… Rat u kome mi je jedino oružje razum i nada…
I eto, omatorilo se, ali sad bar znam, da sam uvek znao i znam da me je ipak bilo briga…
Više ih je… Jači su… ali nisam sam… Ima nas još… (Izgubljeni LET 3).