Glavni junak priče je Gabor Mate, čovek koji je i sam doživeo traumu u Drugom svetskom ratu. Ostao je bez roditelja još kao beba, a odrastao je sa nepoznatim ljudima. Kao veliki problem ističe to što nije imao fizičke i emotivne kontakte sa biološkim roditeljima. Nedostatak takvog fizičkog i emotivnog kontakta sigurno oštećuje svakog pojedinca. Gabor Mate nam objašnjava da su neke od naših problematičnih osobina poput besa, zavisnosti i lošeg odabira života zapravo posledica traume. To naše ponašanje nije osobina koja nas po difoltu čini lošima i zbog koje svet treba da nas odbaci.
Akteri dokumentarnog filma su nam pokazali kako se bave osobama sa problematičnim ponašanjem, poput zatvorenika, kako razgovaraju sa osobama koje imaju probleme sa zavisnošću. I što je najvažnije, kako sve te velike probleme povezuju s traumama koje su osobe nekada pretrpele. Autori takođe čine jednu plemenitu stvar – uče nas da ljude treba da razumemo pre nego što ih odbacimo. Uče nas da moramo pokušavati da ih razumemo, koliko god to bilo teško, jer nekada se čini da i nije moguće razumeti okorele narkomane i loše roditelje.
Međutim, na kraju ipak možemo postaviti pitanje: Da li svaki naš strah, svaku emotivnu reakciju, svaku lošu osobinu možemo opravdati traumom. Nakon gledanja filma ostaje nedoumica – da li zaista prevazilaženjem traume čovek može da se izleči. Da li vam suočavanje s traumom može izlečiti rak? Ovaj film je svakako inovativan i daje druge uglove, otvara nove oblasti mozga, ali ne može sve objasniti. Drugi problem bi mogao biti sam pristup problemu, sve je na ivici samopomoći. A ako ne postavite jasnu granicu između samopomoći (self help) i samokritičnosti možete dobiti masu koja ne razmišlja i samo nalazi opravdanja za svoje neuspehe. Nažalost, društvene mreže su prepune ovakvog sadržaja. Iskreno se nadam da će Gabor Mate razviti svoju teoriju i pomoći mnogima koji ne mogu da razumeju sebe.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.