Sve više verujem u tezu da je Vučić idealan reprezent srpskog naroda (trebalo bi reći „građana“, ali to ne bi bilo tačno, jer Srbi tek treba da postanu građani u punom značenju te reči; reč „narod“ treba čitati u ironičnom ključu). Iako to zvuči kao uopštavanje, neka vrsta generalizacije, mislim da je teza vrlo blizu istini. To kako Vučić razmišlja i kako se obraća jačima od sebe, a potom i slabijima – strašno prija Srbima. Na tom talasu Vučić savršeno vibrira s ogromnom većinom stanovništva koja se identifikuje sa srpstvom u bilo kom pojavnom obliku. To, u ključnim temama, važi i za vatrene fanove vladara, kao i za njegove zaklete i iskrene protivnike.
Za Vučića se obično govori da je nepredvidiv, da se s njim ništa ne zna, da ujutru priča jedno, u podne drugo, a uveče treće. Oni koji imaju živaca na bacanje i dovoljno koncentracije da pažljivo slušaju predsednika primećuju da se kontradiktornosti javljaju periodično, na svakih nekoliko minuta. Nekad sledeća rečenica potire prethodnu.
Ipak, nije sve van kontrole. Vučićeva spoljna politika predstavlja biser njegove vladavine. Cela postavka je dosledna, čak tvrda, i ima podršku većine. Simpatizeri i članovi prihvataju sve, pa i taj segment njegove politike. To rade bez razmišljanja. Međutim, s tom politikom se slažu i zakleti Vučićevi protivnici. Tako da predsednik ima podršku (delimično prećutnu) velike većine stanovništva, velikog broja opozicionih lidera, a nije ostao ni bez podrške intelektualaca.
To što ga kritikuju, to što traže njegovu smenu, a ponekad koriste i teške reči, u ukupnom zbiru ne znači baš mnogo. Tu su Kosovo, Bosna, Hrvatska, SAD, EU, Kina, Rusija… Ceo spektar tema u pogledu kojih se praktično bez izuzetka slažu svi: vođa, lideri stranaka, intelektualci i masa. To je jedna neprekinuta celina. Tačno je da se mogu čuti kritike, tačno je da ga nazivaju izdajnikom, ali bi kritičari na Vučićevom mestu uradili sve apsolutno isto. Razlog je jednostavan: svi razmišljaju isto, svi se slažu u pogledu ključnih tačaka. Sve ostalo je dnevna politika ili realpolitika (politika koja se zasniva na realističkoj proceni i prilagođavanju mogućnostima).
Vučićeva pozicija praktično je idealna. To što on privatno misli i priča – privatno misli i priča većina. To što on javno govori svetu – poklapa se s rečnikom onih koji drže da su intelektualci, i to samo onda kad pričaju u toj funkciji, dakle kad vode ozbiljan razgovor ili pričaju u javnosti – van užeg kruga prijatelja. To što nama govori odavno ne treba slušati; po nama još samo nije pišao, mada ni to nije isključeno.
Privatno, Vučić i ogroman broj ovdašnjih Srba mrzi susede i ne želi im ništa dobro (taj njegov privatni segment pretvoren je u javni, ali sve funkcioniše proxy – preko posrednika, spremnih da kažu sve ono što pristojnom čoveku ne bi ni palo na pamet.
Javno, niko od njih (Vučić i pametniji Srbi) nemaju ništa protiv suseda. Svi oni pričaju o poštovanju zakona, međunarodnih pravila, bla-bla-bla. A da se neko ne bi zajebao i pomislio da stvarno to misle, uvek dodaju jedno „ali“, pa onda biranim rečima objašnjavaju da sve prethodno nije baš tako, da ima tu detalja koje treba ispeglati…
Tako se, recimo, govori i o Evropskoj uniji. Privatno – dabogda se raspali. Javno – nemam ništa protiv, ali kriza je i tamo, evo, raspadaju se… Tu se čuvene duboke podele, nedoslednost, bombardovanje…
Sve vreme dok to pričamo, privatno i javno, do imbecilnosti se divimo sve samim diktatorima. Praktično nema loših reči za Putina i Rusiju, brata Sija i Kinu, Orbana, Lukašenka… Njima se divimo, za njih navijamo.
Zato u Srbiji nema opozicije. Zato u Srbiji de jure ima višepartizma, ali de fakto vlada jedna partija. Unutar te partije postoji pluralizam, ali samo što se tiče nekih pitanja. U stvari, samo je pitanje koja garnitura vlada, a koja je skrajnuta. Slično je bilo u KPJ, s tim što je to i de jure bila jedna partija.
Oko ključnih tačaka koje suštinski određuju identitet, tačaka na kojima se lomi društvo, bezmalo nema spora na srpskoj sceni. Tek pokoji pojedinac diže glavu i pokušava da se suprotstavi unificiranom mišljenju. Ti pojedinci su politički beznačajni. Čak ni partije za koje se da naslutiti da se ne slažu s kanonom ne smeju da zucnu, jer znaju da bi takvi stavovi oterali glasače. Zato je bolje pričati o lokalnoj, unutrašnjoj politici, lakše je tu nešto kenjati, ne talasati mnogo i čekati da se ukaže prilika za manji ili veći komad vlasti.
To je u pravom smislu reči antipolitika. Ne možete rešavati, šta znam, problem putne mreže, ako maštate o tome da tim putevima šaljete tenkove na susede. Prvo se moraju rešavati problemi, ono što guši društvo, što ga sprečava da se razvija. A mi se, morate priznati, poslednjih tridesetak godina ne razvijamo. Pitanje je zašto se ne razvijamo. Zato što svi Srbi nisu u istoj državi? O, pa da, kako da ne. Da smo se razvijali, možda bi se najtvrđi ljubitelji bitaka mogli nadati ostvarenju tog cilja, dok ovako mogu samo da sede i plaču.
Prosto je neverovatno da društvo koje pati od grandioznosti u isto vreme ne želi da mrdne dupetom da ostvari tu želju. Od grandioznosti ne pate samo veliki narodi. To nije ta podela. Drama nastupa kad želiš da budeš velik a ništa ne radiš da to i ostvariš. Odnosno, samo smišljaš neke prečice, pričaš o nepravdi i glumiš žrtvu. U Srba je nekad nemoguće odvojiti grandioznost od strašne želje da se bude žrtva, po svaku cenu. To, braćo i sestre, ne ide zajedno.
Sve je to mučene i velike Srbe dovelo do tačke bez povratka. Društvo zapravo i nije podeljeno (posebno ne duboko), većina prati jednu ideju, jedan spoljnopolitički pravac. To je pravo jedinstvo. Takvo poklapanje između naroda i vođe nismo imali od Miloša Obrenovića. Istina je da je Vučić nosilac velike ideje srpstva. Sve što on radi jeste ostvarenje ovdašnjeg sna. Opozicija i intelektualna elita protive se Vučiću samo zato što oni nisu na njegovom mestu, a ne zbog neslaganja sa suštinom njegove politike.
Posledice unisone politike, prvenstveno spoljne politike, mogu biti poražavajuće. Na kraja balade, sve želje, izrečene direktno ili pomalo licemerno („ja sam za demokratiju, ali vidi šta nam je donela…“, pa onda slede silna nabrajanja, a istovremeno nema nijedne kritičke reči za Rusiju, Mađarsku, Poljsku… tom spisku nedavno se pridružila i Slovačka) – Vučiću i Srbima ostvariće Kina.
Proces zamene već uveliko traje – umesto zapadnih država (EU i SAD, pre svih) dolazi Kina. To se prvenstveno odnosi na ekonomsku sferu. Koliko vidim, mnogi se raduju. Međutim, bojim se da smo prizvali nešto što zapravo ne želimo. Da ćemo tek žaliti što smo prizvali baš to čudovište u naš dom.
Toliko smo mržnje izbljuvali na Evropsku uniju da smo možda i zaslužili Kinu.
Sledeći put, ako bude bilo sledećeg puta, Srbi bi mogli bar malo razmisliti o tome šta zapravo žele, jer će im se želja možda i ostvariti.