Jedan od dva filma Todorosa Angelopulosa koji ne pripada trilogijama je „Rekonstrukcija“, debitantski dugometražni rad grčkog autora. Drugi je „Aleksandar Veliki“ (Ο Μεγαλέξανδρος). S tim da to nije onaj Aleksandar Veliki, starogrčki vojskovođa koji je stigao do Indije. Ovde je reč o vođi bande koji je kidnapovao britanske turiste pa je od vlasti zahtevao otkup.
Priča je zasnovana na istinitom događaju koji je poznat kao „Ubistvo u Delesiju“. Grčki banditi su, u aprilu 1870. ubili jednog Italijana i dvojicu engleskih aristokrata. To je čak izazvalo krizu između Grčke i Velike Britanije.
Angelopulos je uzeo taj događaj kao osnovu da ispriča svoju priču o banditima i njihovom ćutljivom vođi Aleksandru Velikom.
Otete aristokrate banda odvodi u udaljeno selo. Tu seljaci i italijanski anarhisti pokušavaju da izgrade zajednicu koja je zasnovana na drugačijoj postavci od one koja ih je okruživala. Oni zapravo hoće da uvedu komunizam, tačnije, sistem javnog vlasništva – ukida se privatna svojina. Njihova želja je da stvore egalitarno društvo. Bradati, krupni čovek bi trebalo da garantuje jednakost. Seljani, anarhisti i banditi traže da aristokratija vrati zemlju onima koji je obrađuju, ali te zahteve niko ne želi ni da čuje. Vojska okružuje selo. Sve se završava u krvi.
Film počinje na doček nove 1900. godine, dakle, počinje novi vek. Ipak, ceo film se odigrava u ruralnom okruženju, pa se lako može pomisliti da je reč o 18. ili možda i 17. veku. Da nema pušaka možda bi gledaoci mogli pomisliti da je reč o srednjem veku. Radnja kao da je smeštena van vremena. Ali na samom kraju junak ulazi konjem u grad, u modernu Atinu, u Atinu iz sadašnjosti (film je prikazan 1980. godine), tek tada Aleksandar postaje Veliki. Kako Angelopulos objašnjava:
– Aleksandar ulazi u moderan grad, u današnju Atinu. To je, zapravo, kontrast između ruralnog, sveta van vremena, koji dominira filmom i modernog grada. Kada mali Aleksandar uđe u grad on tu donosi iskustvo prošlih vekova. On donosi totalno iskustvo života, seksa i smrti.
Aleksandar Veliki je istovremeno komunistički vođa i divlji vođa kulta čija se reč poštuje i bespogovorno izvršava. Angelopulos je spojio egalitarizam i kult ličnosti, dve suprotnosti, nešto što ne ide zajedno. Tako je prikazao grčko društvo koje je dobar deo istorije razapeto između ta dva cilja: jednakosti i želje da bude vođeno čvrstom rukom.
U glavama podanika (naroda) te dve ideje su kompatibilne – savršeno se uklapaju u njihov sistem, zato je i Aleksandar moguć. Teško im (nam) je da shvate da onaj koga obožavaju, onaj ko misli umesto njih nije jednak, nije ni prvi među jednakima, on je iznad njih (nas).
Teorijski gledano taj problem je uništio komunizam. Naravno, problem nije nestao pošto je ubio domaćina. Želje za jednakošću i vođom lako se transformišu pa su se iz komunističkog sistema prevalile u nacionalizam, potpuno neoštećene.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.