Na Balkanu je uspešno problematizovan i sam pojam jezika. Nešto što smo podrazumevali i uzimali kao nedvosmisleno i jasno – postalo je problem. Pitanje je jednostavno: kako to da se svi razumemo, a govorimo nekoliko jezika? Brzo ćemo shvatiti da nas ta rasprava neće dovesti do rezultata, da ćemo se zaglaviti u argumentacijama, da su svi argumenti pomalo tačni i da svi imaju neku falinku. Ukratko, ako govorimo jednim jezikom, zašto se onda za taj jezik koriste različiti nazivi. Takođe, tu je pitanje: kako to da ipak nailazimo na probleme u razumevanju? Na drugoj strani argumentuje se da se jednostavno svi razumemo i da je reč o veštačkoj podeli. Odavde se argumentacija može granati u desetine rukavaca. Od sociolingvističkih (ako sagovornici dele više od 70 odsto reči, govorimo o jednom jeziku, a ako dele manje reči koje svi razumeju, onda su to različiti jezici) do silnih teorija o dijalektima.
Pitanje, međutim, nema veze s naukom, bilo kojom naukom, već je reč o čisto političkoj odluci. To su dve ključne reči: politika i odluka. Moderni jezici nastali su tako što je doneta odluka da se jedan govor proglasi standardnim jezikom (Vuk je izabrao govor istočne Hercegovine i zapadne Crne Gore, neko je izabrao toskanski za standardni italijanski…). Država je na kraju tu odluku podržala i sprovela u praksu. Tako je govor postao standardni jezik.
Konstrukcija „sprovesti u praksu“ određuje da li je nešto jezik ili nije. To ne određuju naučnici, niti je bitna situacija na terenu – ko nešto razume, a ko ne razume. Ako razumeju, odlično, ako ne razumeju nek nauče; ukoliko se govor neke grupe drastično razlikuje od političke odluke, tim gore po grupu. Članovi te zajednice mogu se ili prilagoditi, ili suočiti s marginalizacijom, a često i ismevanjem. Da je doneta drugačija odluka, da je vranjski govor izabran za standardni srpski, podsmevali bi se govoru koji se najviše razlikuje od standarda.
Tu nema ništa prirodno. Sicilijanski jezički diverzitet potpuno je ugušen kad je toskanski proglašen standardnim jezikom. Tek su Sicilijanci u Americi počeli da proučavaju sve te varijacije, sličnosti i razlike u govorima na najvećem mediteranskom ostrvu. Tek su univerziteti u SAD posvetili tome pažnju, ne i u Italiji. Na Apeninskom ostrvu doneta je politička odluka da se odradi unifikacija, jer to ima veze s državom, jedinstvom, nacijom…
Te teorijske postavke i političke odluke nisu bile važna tema za vreme SFRJ. A onda se raspala Jugoslavija i pitanje je podiglo glavu: kako to da se razumemo, a govorimo toliko jezika?
Ako je pitanje jezika političko pitanje, odgovor je jasan: ko piše gramatiku i dopunjava rečnik – ima pravo na jezik. To pravo može biti iskorišćeno (države nastale na ostacima Jugoslavije), ali i ne mora (sve države u kojima se govori engleski jezik). Dakle, čisto političko pitanje.
Da bi se stvorio australijski jezik, trebalo je samo doneti političku oduku, a onda i sastaviti gramatiku i napisati rečnik. Te dve knjige, metaforički dve, može napisati samo država. Mislim, može to svako od nas, ali samo država može reći da je to standard, da se to što piše u toj gramatici i tom rečniku uči u školama i primenjuje u državnim ustanovama. I eto ti australijskog jezika.
Kad bi se Pčinjski okrug nekako otcepio od Srbije, i kad bi političari koji su to uradili rešili da stvore vranjski jezik, oni bi morali napisati gramatiku i rečnik. I to bi bilo to. Njima bi možda bio neophodan prevodilac ako bi hteli da uspostave diplomatske odnose s isto tako hipotetičkom državom Istrom, gde je proglašen istarski jezik.
Može se razmišljati i u suprotnom smeru. Kad bi premijeri Srbije, Hrvatske, BiH i Crne Gore seli i dogovorili se da osnuju zajedničku akademiju ili univerzitet, bilo kakvu instituciju u kojoj bi neko napisao zajedničku gramatiku i zajednički rečnik, onda bismo svi mi zajedno govorili istim jezikom.
Bez političke odluke i bez institucije čije je osnivanje politika aminovala, nema ni jezika.
Dakle, jezik koji svi razumemo nije srpskohrvatski/hrvatskosrpski ili hrvatskosrpski /srpskohrvatski, jer nema institucije koja bi se brinula o gramatici tog jezika i o rečniku.
Sve te knjige i dalje postoje, ali vreme ih je pregazilo. Te knjige ne prate duh vremena, ne dopunjuju se, ne razvijaju se, a u slučaju jezika – to znači smrt.
Jezik je toliko živ i dinamičan da je to teško i shvatiti dok ga istovremeno, i to uživo, posmatramo i koristimo. Kako se mi menjamo, tako se menja i jezik, pa je teško uočiti promene. A onda je objavljeno istraživanje. Ukratko, grupa naučnika provela je na Antarktiku 26 nedelja. Bili su potpuno izolovani; družili su se međusobno, dok su sa spoljnim svetom slabo kontaktirali, čak su se retko čuli i s porodicama.
Svi su govorili engleski. Kako je vreme prolazilo, tako su počeli da menjaju akcenat, a potom i sam jezik. Snimali su se kako razgovaraju, a ti snimci poslati su fonetičarima. Naučnici su uživo slušali kako se stvara nov akcenat engleskog jezika. Grupa je izmislila svoje reči da bi lakše komunicirala.
Jezik se, dakle, menja na svakom nivou, od mikrogrupa do onoga što je zvanični jezik. Te promene beleže se u rečnicima i gramatikama, i tako ulaze u standard.
Tu dolazimo do samog srca problema. Izgleda da je pitanje jezika na Balkanu zapetljano u samom jeziku. Kao što Eskimi imaju veliki broj reči za sneg, a Mongoli za konjsku dlaku, tako i nama treba više reči za jezik.
Prvo, potrebna nam je reč ili fraza za zvanični jezik, državni, institucionalni jezik. Potom nam treba reč koja će zameniti termin „vernakular“, koji je nezgodan za svakodnevni govor, a koji precizno govori o svim govorima koji nisu zvanični i koji se, manje ili više, razlikuju od zvaničnog. Pomenuti vranjski je vernakular. Dugo je u Evropi samo latinski bio jezik, sve ostalo bili su vernakulari. To je važilo praktično ceo srednji vek.
Zatim nam treba termin za jezik koji nije zvanični, a nije ni vernakular u užem smislu te reči, već je jezik koji se razume, pa i govori na području koje je veće od nacionalne države. Tako bismo izbegli nesporazume s kojima se svakodnevno susrećemo.
Naravno, tako ne bismo rešili problem jednom zasvagda. U svakodnevnom govoru ljudi mešaju jezik i pismo, iako je to teško pomešati. Nije jasno ni da jedan jezik može imati više pisama, dok se jedno pismo može koristiti za zapisivanje više jezika. Tako bi ovde dolazilo do zabuna i mešanja pojmova, ali barem bismo u teoriji imali jasnu sliku. Tako bi bilo lakše objasniti nesporazume.
Trenutno ništa nije jasno. Vode se beskrajne rasprave, pišu se knjige i potpisuju se peticije, a ne zna se ko o čemu govori, da li se raspravlja o državnom (političkom) jeziku (X), lokalnom (Y), ili pak o jeziku koji se može razumeti van nacionalnih granica (Z).
Što je manje zabuna u kojima se davimo, to je manje šansi da se ponovo tučemo. Jezičko pitanje može biti dobar početak za rešavanje mnogih drugih problema.