K’o budali šamar

The Hives – The Death of Randy Fitzsimmons [2023]

Ponekada nemate pojma koliko vam nešto nedostaje ili koliko vam je potrebno, dok to ne dobijete. E upravo je to slučaj sa albumom „The Death of Randy Fitzsimmons“, švedskog benda The Hives. Pomenuti album je šesti u njihovoj karijeri koja traje već tri decenije. Ujedno „The Death of Randy Fitzsimmons“ je i prvi album nakon pauze od 11 godina i albuma „Les Hives“.

The Hives su krajem prošlog veka i početkom ovog važili za jedan od najpopularnijih bendova garage rock revival-a ili indie rocka sa početka veka. Iako su The Hives imali velike hitove na početku karijere i bili prilično popularni, nekako mi njihov zvuk nije previše prijao pre dvadestak godina. Zato i od ovog albuma nisam puno očekivao, ali odmah, na prvo slušanje, album mi je legao „kao budali šamar“.

„The Death of Randy Fitzsimmons“ traje nešto više od pola sata i sadrži dvanaest pesama. The Hives ne spuštaju visoko oktansku atmosferu gotovo ni jednom tokom albuma.

Prva pesma „Bogus Operandi“ je pravi dokaz šta je nedostajalo muzici posalednjih desetak godina, a to je žestoka, energična i maksimalno utegnuta svirka. Od prvog takta The Hives slušaoca udaraju pravo u pleksus i melju do kraja, kroz dvanaest pesama. „Trapdoor Solution“ je prasak punk energije u jedva nešto više od jednog minuta, pesma koja bi se lako mogla naši na njihovom prvom albumu „Barely Legal“. Iako su momci tada bili 30 godina mlađi, veoma je dobro videti i osetiti da za sve ove godine ništa nisu izgubili od energije koju ulivaju u svoju muziku, što se na žalost ne može reći za gomilu njihovih kolega i vršnjaka koji, ako još uvek postoje, zvuče kao muzika za ples u staračkom domu.

„Countdown to Shutdown“ započinje odbrojavanjem pevača Howlin’ Pelle Almqvista, nakon koga sledi zvučni udarni talas sa upečatljivom bas linijom koja popunjava prostor izmedju detonacija gitarskih rifova.

Zvuk na ovom albumu je veoma fleksibilan, te imamo surf rock na „The Way the Story Goes“, „Stick Up“, uz veoma dobru duvački sekciju donosi swing/jazz elemente te neodoljivu Tom Waits-ovsku atmosferu.

Iako pesmama dominiraju žestoki rifovi na „Rigor Mortis Radio“ celu pesmu prati ritam pljeskanja rukama, dok uz garažni bluz prizvuk na „Crash Into the Weekend“, pljeskanje rukama prati i ritam udaranja nogom u pod. „Smoke & Mirrors“ uz veoma melodičan refren koji pevaju svi članovi uglas, te deonica sa duvačima, stvara euforičnu atmosferu i priziva duh punk rock bendova sa kraja 70 i početkom 80ih.

„What Did I Ever Do to You?“ je mali otklon od ostalih pesama, laganija je te na početku pesmom dominira ritam mašina i blaga elektronika, ali u drugom delu, kada ulete gitare i ritam sekcija sve to dolazi na svoje mesto, dok pesmu prate duhoviti i otkačeni stihovi o emotivnoj vezi. Album zatvara još jedna prava punk rock bomba, „Step Out of the Way“, žestoka, energična i tek nešto duža od minut i po, daje veoma efektan kraj ovog veoma dobrog albuma.

Članovi benda opisuju Randy Fitzsimmonsa kao šestog, nevidljivog člana benda, onog koji mozak benda i piše sve stihove, te kada je on umro na misteriozan način, bend je otišao na pauzu dok se misterije njegove smrti ne razreši. Iako ovo ne možemo nazvati konceptualnim albumom u potpunosti, sve ovo dodaje još jednu dimeziju ovom albumu, istovremeno i mračnu i otkačenu, što poptuno odgovara nedavnoj izjavi Howlin’ Pelle Almqvista gde je naveo da muzika nema smisla ako nije zabavna. „The Death of Randy Fitzsimmons“ je pre svega, veoma zabavan album, te ako je ovako dobro slušaocu, verujem da je svirati ovu muziku još zabavnije.

Napisao Mad H8er. Preuzeto s prijateljskog sajta FatHipster.