Ambiciozna invazija Rusije na Ukrajinu prilično je redukovana. Međutim, ta redukcija nije olakšala situaciju, već je, paradoksalno, dodatno otežala, iako ima i optimista pa ćemo uzeti u obzir i njihova predviđanja (želje).
Redukcija je očigledna: Putin je odustao od Kijeva i rušenja vlade, a potom okupacije cele Ukrajine, sve je vratio na zonu gde konflikt traje već dugo. Druga redukcija odnosi se na odustajanje od ideje da ratuju samo profesionalna i plaćenička vojska, dok građani samo treba da podrže politiku i da se ne mešaju. To znači da se do sada kući nisu vraćali muškarci u kovčezima. Uskoro će to postati ruska svakodnevnica.
Ta redukcija ideje može biti početak Putinovog kraja, smatraju optimisti. Zamisao je da će stradanje velikog broja građana s puškom u ruci izazvati proteste, jer, jedno je podržavati rat s daljinskim u rukama, udaljen često hiljadama kilometara od zujanja metaka i eksplozija, a drugo je sedeti u hladnom rovu s puškom u ruci pored tuđe kuće koju vlasnik brani u punom kapacitetu, jer drugu nema.
Teza dobro zvuči, ali od početak invazije mnoge su teze dobro zvučale pa se ništa nije dogodilo. Putin uporno istrajava u zamisli da se rat mora voditi. Uz to će sada, nakon referenduma, pripojiti federaciji granične pokrajine, što će mu celu situaciju gurnuti u ekstrem.
Dve redukcije i pripajanje pokrajine nose jednu veliku opasnost. Ako Rusija počne da gubi to što misli da joj pripada (a napad na otcepljene pokrajine će se računati kao napad na Rusiju), i ako zapad bude likovao nad ukrajinskom pobedom i Putinovim porazom, što je realno očekivati, nije nerealno da ruski vladar upotrebi nuklearno oružje, makar u vrlo ograničenom vidu. U slučaju da Putin ostane bez mogućnosti da uradi još jednu redukciju, može posegnuti za krajnjim rešenjem.
Zato je važno da mu se ostavi prostor, što se sve vreme njegove vlasti ne dešava. Taj gubitak manevarskog prostora bio bi jedan od razloga da se Putin odluči za nuklearni napad. Ništa, naravno, ne može biti opravdanje za divljaštvo, ali se mora uzeti u obzir.
Kako bi to izgledalo, šta bi zapadne države mogle da urade, zadatak je za diplomate. Do sada nismo čuli niti jednu ideju. Za sada niko ne iznosi ideju mira, valjda nikome nije u interesu. Mir bi možda jedino bio dobar za samu Rusiju, ali u toj državi kao da malo ko razmišlja o toj opciji. Tačno je da Ukrajina gubi ljude, da se ruše gradovi, fabrike, škole… Međutim, jedna nacija koja se do rata borila s mnogobrojnim identitetskim pitanjima, sada više nema taj problem. Rat, kao i uvek u istoriji, je stvorio naciju, u ovom slučaju ukrajinsku. Rat je ujedinio zapadni deo Evrope, napunio novcem američke proizvođače oružja, a samim tim i američku ekonomiju. Proizvodnja oružja u Drugom svetskom ratu je od Amerike napravila svetsku silu. Boris Buden kaže da su se na početku rata jače čuli pucnjevi šampanjca proizvođača oružja od pucnjeva ruskih topova.
U ovom ratu izgleda da samo gube Rusi. To je vrlo opasno jer onaj ko drži prst na dugmetu mora nešto da dobije, šta god. Mora dobiti makar utisak da je nešto dobio. To je, najverovatnije, ključ za kraj rata.
Još jedna velika posredna posledica jeste jačanje desnih pokreta koji su bliži ekstremnoj varijanti nego centru. Centralističke stranke s obe strane spektra – levog i desnog – su se približile, kao opozit Putinu, ali su desničarske ojačale.
Putin tako jača desnicu i homogenizuje evropsko desno biračko telo. Evropa je tu u stisci. Pojednostavljeno rečeno, pred njom su dva puta. Desnica traži da se okrenu Rusiji, što bi u praksi značilo da se Ukrajina natera da se odrekne graničnih oblasti i da za uzvrat, ostatak Ukrajine, dobije ulazak u EU, da se rat završi. Krajnji cilj je da ka Evropi u potocima poteče jeftin ruski gas. Druga opcija je da se ostane na sadašnjim pozicijama, da se Evropa smrzava ove zime, što znači da će se rat voditi dok Evropa ne nađe alternativna rešenja za energente.
Pitanje je koliku snagu ima desnica ako ostane na snazi ovaj drugi scenario. Praksa je pokazala da desnica pre izbora forsira jaku retoriku, ali kada dođu na vlast spuste sve kriterijume. Većina desničarskih stranaka je odustala od izlaska iz EU, nakon britanskog iskustva, i sada zagovaraju da se Briselu oduzmu neke nadležnosti i vrate nacionalnim državama. Sve to joj daje predizbornu snagu, ali joj oduzima postizbornu (ako pobedi) moć. Tako se ekstremna desnica pomera ka centru kada preuzme ključna mesta u državi.
Da bi došli do održivog rešenja, utisak je, ne može se vrteti u ovim krugovima. Potrebna nam je radikalna promena i pogled na mnogo širu sliku. Ako pogledamo s veće visine videćemo da nas bez velikih, univerzalnih i celovitih promena čekaju dva prženja: ili će nas spaliti nuklearne bojeve glave (ako ih Putin pukne za očekivati je i da ih dobije, a to je put u pakao) ili će nas spaliti povećanje globalne temperature. Oba scenarija su povezana sa sumanutom ruskom invazijom na Ukrajinu i nerazumevanjem zapada da mora integrisati Rusiju na bilo koji način, a ne gurati je od sebe.
Nuklearni holokaust ne treba objašnjavati, dok je ekološka katastrofa bliža nakon početka rata zato što su se svi odrekli mera za smanjenje globalne temperature jer im sada, više nego ikad, trebaju energenti. Zeleni predsednik Bajden je zaustavio sve procese koji vode zaustavljanju rasta globalne temperature. To znači da je rat u Ukrajini posredno ubrzao zagrevanje Zemlje. Nuklearni napad, čak i da ostane lokani, ubrzaće zagrevanje.
Putin možda neće gurnuti svet u nuklearnu, ali je sigurno da ga gura u ubrzanu ekološku katastrofu. Izbor je vrlo glup, Putin ne razmišlja o celini. Zapad ne razmišlja o celini, već samo želi da porazi Putina. Bez globalnog mirovnog pokreta, sličnom onom šezdesetih i univerzalne ideje, dakle, ideje koja ni u naznakama ne zastupa nečiji interes, jer upravo to znači univerzalno (čisto da ne bude zabune), Planeta može biti spržena. Kako će se dogoditi je od manjeg značaja.