Artur Šopenhauer nikada nije završio delo koje se zove „Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova“. (Eristische Dialektik oder Die Kunst, Recht zu behalten in 38 Kunstgriffen dargestellt Zur Logik und Dialektik). Počeo je da ga piše 1819., nekoliko puta je pokušao da završi nacrte, ali nije uspeo da uradi to što je zamislio pa je odustao. Ipak, delo je objavljeno četiri godine nakon Šopenhauerove smrti (umro je 1860. godine).

Dok naslov ne govori skoro ništa (osim ako niste studirali filozofiju), podnaslov govori sve (niste morali pohađati ni srednju školu). Šopenhauer nas uči kako da uvek budemo u pravu, kako da pobedimo u svakoj raspravi, bez obzira na to da li znamo sve činjenice ili da one koje znamo dobro tumačimo. Čini se da on ne podržava sve metode koje je naveo, neke smatra niskim, ali on ovde govori o cilju koji opravdava sredstva pa piše i o metodama koje nisu u skladu s etičkim principima. Recimo, kaže on, ako vidite da gubite promenite temu. Čak savetuje ulazak u incidentne situacije.

Nikada niste čitali ništa slično, jer ništa slično ne postoji. Autor je osmislio spis koji pre i posle njega niko nije ni pokušao da napiše. A samo to je dovoljno za preporuku. On polazi od te dve reči iz naslova. Druga je „dijalektika“ i pod tim pojmom se može smestiti čitav jedan svemir. Filozofi su ispisali hiljade stranica kako bi ga objasnili. Na kraju smo dobili čitav spektar značenja. Šopenhauer se vraća izvoru. On dijalektiku tumači u prvobitnom značenju kao veštinu raspravljanja, vođenja rasprave, diskusije, razgovora ili dijaloga. Naravno, tu pre svega misli na filozofski razgovor, na ispitivanje pojma ili iznošenje različitih viđenja oko neke teme. Prva reč je izvedena od grčkog eris – zavada, svađa, spor. Dakle, ovde je reč o veštini vođenja spora. Ne do dolaženja do istine, ne do saznanja, ne do odbrane etičke pozicije, već samo do cilja – pobede u raspravi.

Šopenhauer skicira skelet konverzacije, svake konverzacije i govori nam kako da pobedimo po svaku cenu. Ta želja za pobedom izvire iz naše prirode, iz naše volje za životom. Mi želimo da budemo u pravu čak i kada znamo da smo sleteli na njivu. Priroda nam ne dozvoljava da se predamo. Autor to razume i pomaže nam da to i postignemo. Kako objašnjava, onaj ko brani neku poziciju, neki stav i proste činjenice često i ne zna da li je u pravu ili nije. To, na kraju, nije ni važno, bitna je pobeda. Priča o tome da mi razgovaramo kako bismo došli do istine može stajati samo dok ne počne rasprava. Kako razgovor odmiče, istina postaje sve manje bitna, a pobeda postaje ideal.

– Snaga dijalektike potiče otuda što ona deluje iz nas samih, što je čovek u stanju da misli protiv samog sebe i da sebe i svoje ubeđenje dovede u pitanje. Ali dijalektičko mišljenje ne bi bilo dijalektičko ako ne bi znalo za sopstvene granice, dok je svest o tim granicama dokaz da su one prekoračene – navodi Milan Damnjanović u pogovoru.

Šopenhauer ostavlja mogućnost da se do pobede dođe i malo prljavijom igrom, ali naglašava da treba prekinuti komunikaciju s osobom koja nije poštena u iznošenju argumenata. Granice, ipak, moraju postojati.

Od svih trikova najveći utisak na mene ostavio je 30. trik. Evo izvoda iz tog dela:

– Argumentum ad verecundiam (argument koji se odnosi na strahopoštovanje). Umesto činjenica potrebni su autoriteti po meri protivnikovog znanja. Unusquisque mavult credere quam judicare (svako više voli da veruje nego da prosuđuje), kaže Seneka. Dakle, lako je kada je uz nas autoritet koga protivnik respektuje. Ali, za njega će postojati utoliko više važećih autoriteta, ukoliko su njegova znanja i sposobnosti manji. Ako su oni prvog ranga, postojaće najverovatnije nekoliko autoriteta, ili skoro nijedan. Sigurno će priznati stručnjake neke njemu malo poznate ili skoro nepoznate nauke, umetnosti ili zanata, ali i njih s nevericom. Nasuprot tome, obični ljudi duboko poštuju stručnjake svake vrste. Oni ne znaju da onaj ko se profesionalizovao za nešto ne voli predmet svoga rada, nego dobit koja odatle proizlazi; niti da onaj ko predaje neki predmet retko kad taj predmet dobro zna, jer onome ko ga temeljito studira najčešće nedostaje vreme za učenje drugih.

…Neobrazovani imaju respekta prema grčkim i latinskim citatima. Mogu se autoriteti, ako zatreba, ne samo preokrenuti, nego i skoro falsifikovati ili, štaviše, izmisliti. Najčešće protivnik nema tu knjigu pri ruci, a ne zna ni da je upotrebi…

…Lakše im je da umru, nego da misle. Veoma je čudno da im opšteprihvaćeno mišljenje tako mnogo znači, pošto na sebi samima mogu da vide kako se bez prosuđivanja i bez dejstva ikakvog primera prihvataju mišljenja. Ali, oni to ne vide jer im nedostaje bilo kakvo poznavanje samih sebe. Samo se odabrani slažu s Platonom: “τοις πολλοις πολλα δοκει” (mnogi imaju mnoga mišljenja), tj. prost svet ima dosta gluposti u glavi, i kada bismo o tome vodili računa, imali bismo pune ruke posla.

…Ukratko, samo mali broj ume da misli, ali svako želi da ima mišljenje. Šta im onda drugo preostaje nego da, umesto da ga sami oforme, uzmu već oformljeno od drugih.

Pošto stvari tako stoje, šta još vredi glas stotine miliona ljudi? Skoro isto onoliko kao i jedan istorijski podatak koji se nalazi u delima stotine istoriografa, pošto su svi prepisivali jedan od drugog, pa se naposletku sve svodi na mišljenje jednog jedinog.

…I uopšte se može videti, kada se dva obična čoveka prepiru, da je autoritet oružje koje su zajedno odabrali. Time udaraju jedan na drugog. Ako pametan čovek ima posla s nekim takvim, najpreporučljivije je da se i on posluži tim oružjem i da ga odabere prema stepenu neznanja svoga protivnika.

Tako je pisao Šopenhauer u jednom od poslednjih trikova. Preporučujem vam da pročitate knjigu i da potom oprobate svoje dijalektične moći. Ako ne ide iz prve, ne odustajte, ovo nije knjiga koja se može jednom pročitati i ostaviti na polici da skuplja prašinu…

Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.