Oni su demokrate koje žele privilegije. Duboko su ubeđeni da im privilegije pripadaju, već po nekom osnovu; svako ima svoju priču. Oni ne prestaju da postavljaju – kako sebi, tako i drugima – pitanje koje je postalo sinonim za tu grupu: „Kako nam se to dogodilo?“ Postavljaju ga u svim mogućim varijacijama i svim situacijama. Pad je počeo, slažu se svi u ovoj grupaciji, kad su „komunisti došli na vlast“ (kako nam se to dogodilo), a onda je obrazac nastavio da se ponavlja sve do današnjih dana. Pitanje: „Kako nam se to dogodilo?“ postalo je mantra. Svake nedelje uveče čujemo ga bar nekoliko puta.
Ta grupa ljudi, unajkraće rečeno, može se opisati kao „slavska desnica“. Reč je o obrazovanim, uspešnim ljudima koji ne žele da podrže vlast koja nije zasnovana na demokratskim osnovama.
U tu grupu spadaju osobe s dve strane spektra. Unajkraće, jednu grupu čine oni čiji su preci bili deo privilegovane elite (ne nezasluženo), a onda su izgubili deo privilegija – retko se dešavalo da izgube sve. U drugu grupu spadaju oni koji nemaju slavni bekgraund, ali po svim karakteristikama pripadaju toj grupi. Pre svega, po obrazovanju, formalnom i neformalnom, po tome kako kvalitetno rade svoj posao, po političkoj svesnosti…
Tu su, dakle, oni koji su izgubili privilegije kao naslednici klase koja se s pravom zvala elitnom, kao i oni koji po zaslugama treba da se upišu u tu klasu. I jedni i drugi slušaju svoj unutrašnji glas, slušaju svog moralnog vodiča, koji im ne dozvoljava da budu naprednjaci. Međutim, taj moralni glas strog je samo u unutrašnjim okolnostima; za sve spolja, za sve drugo i drugačije – važe neki drugi kriterijumi. Iako to nije tako očigledno, upravo se tu poklapaju sa sistemom – teško je nazvati ga vrednosnim – koji gaje i naprednjaci.
Ključni problem neformalne grupe „Kako nam se to dogodilo?“ jeste uticaj na javno mnjenje. Politički svesnim individuama privilegije ne služe da uživaju u svoja četiri zida (to se, naravno, podrazumeva), već da ih iskoriste za uticaj na javnost. Najviše ih boli to što im je taj prostor smanjen, što su zgurani u rupu, dok s pijedestala govore gluplji, neobrazovaniji, bezobrazniji…
Kako nam se dogodilo?
Odgovor znamo: „Krivi su komunisti“. Samo je pitanje dokad će tačno biti krivi. Dugo ih nema na sceni. A uticaji blede, čak i ako ste bili tako moćni. Nekad mora doći kraj i tom uticaju. Komunisti su idealno rešenje za traume slavske levice. Oni su im bili barabar. Bili su obrazovani, gajili su moralna načela koja su važila za ograničenu grupu ljudi, stvorili su elitu, naslednu elitu, uticali su na javnost… Dakle, oni su neko ko je barem ravan njima. Iako su ih na početku vređali, govoreći da su seljaci, da smrde na luk i spavaju s ovcama. To se brzo promenilo. Nove generacije ne zameraju im to. To je bilo problem samo tokom tranzicije vlasti.
Danas su mrtvi komunisti i njihova mrtva zemlja Jugoslavija (SFRJ, dakako) jedino s čime se mogu takmičiti. Ujedno su i idealan izgovor za sve neuspehe.
Njihov je problem to što niti umeju, niti hoće da razgovaraju s bazom. Za razliku od komunista i naprednjaka, njima se gadi i da odglume tu ulogu (to takođe možemo videti u nedelju uveče). Baza je tu da se na nju poziva kad treba (narod), da ratuje i radi (vojnici, radnici i seljaci).
Drugi problem je temporalan, ali je identitetski, što se njih tiče. Slavska desnica jeste u opoziciji, ali problem je u tome što se u jednom političkom pitanju slaže s današnjim Vučićem – spoljna politika praktično je identična, a posebno politika prema zemljama nastalim na mrskoj im Jugoslaviji.
To nije bio Vučić s početka vladavine. Bio je to pokušaj stvaranja desno orijentisane centrističke stranke po evropskim standardima. S vremenom se Vučić polako vraćao u radikalsko korito, kao što se reka nakon izlivanja vraća u svoje korito. Taj (neo ili post) radikalski Vučić skrojen je po spoljnopolitičkim kriterijuma, po meri slavske desnice. Njima se ne sviđa Vučić – ne sviđa im se kako se ponaša, kako govori, koliko laže, ne dopada im se što nije demokrata… Spisak je dugačak, i kad govore o tome, nimalo ne foliraju. Ipak, kad se skloni izvedba i zanemari umetnički dojam, to što Vučić radi i misli, kad se bavi spoljnom politikom, skoro pa se poklapa sa stavovima pristojne desnice. Građanska, a nacionalna politička opcija u Srbiji tako je saterana u ćošak. Za vratom su im mrtvi komunisti i živi vladar koji sprovodi njihovu politiku.
Slavski levičari vole da se čude umesto da se preispituju. Kad bi bili spremni da sebi priznaju neke greške, kad bi „vjeruju“ odvojili od mišljenja, mogli bi biti politička budućnost Srbije. Upravo je ta grupacija jedina stabilna politička opcija, jedina jasna opcija, ali je, nažalost, zaglavljena u glupim pitanjima i pokušaju da se prošlost nekako ostvari, vrati, materijalizuje u budućnosti. To mu nekako dođe kao pokušaj političko-društvene alhemije. Uzaludan posao u startu. Bez ključnih promena u načinu mišljenja i ispravljana grešaka, ne formalnih grešaka, već onih koje su upisane u fundament, što nije lako, ali je neophodno, ogroman potencijal srpskog društva biće zapamćen po jednom banalnom pitanju: „Kako nam se to dogodilo?“