Svet se danas suočava s tri problema: nuklearni rat, ekološka kriza i veštačka inteligencija. Slavoj Žižek ih zove megaproblemima, pre svega, zato što svaki od njih predstavlja globalnu pretnju. Ne možete se zatvoriti u svoj mali kutak planete, u svoju državu, i reći da vas ništa od ovoga ne zanima. Nijedna od tri pretnje ne može se lokalizovati. Svi su ugroženi.
Pitanje je: kako rešavati ove probleme? Očigledno je da ih ne možemo rešiti tako što ćemo se njima direktno baviti – upravo to dodatno otežava situaciju. Potrebno je uraditi nešto drugo da bi se stvar mogla popraviti. A to drugo nije novo, nije nimalo novo. To su, zapravo, problemi modernog doba, koji su i doveli do tri pretnje.
Dakle, „mahanje“ atomskim naoružanjem, ekološka katastrofa koja se već dešava i veštačka inteligencija samo su posledice nerešenih problema. A ti problemi odnose se na osnovne pojmove oko kojih se vode teorijske i praktične bitke.
Fizički opstanak zavisi od suve teorije i od toga kako vidimo državu (nacionalna – ima li druge?), globalizam, kapitalizam (s posebnim naglaskom na njegovu neoliberalnu modifikaciju) i demokratiju (odnosno, odsustvo demokratije, a tu je i neka međufaza koju zovemo neliberalnom demokratijom).
Utisak je da nam se sve stopilo u jednu celinu. Da više ne možemo razdvojiti pojmove koji moraju biti razdvojeni. Ako time nećemo spasti svet, bar ga možemo malo razumeti. Odnekle se mora početi, zar ne?
Prvi problem je što se pojam „nacionalno“ zalepio za državu. Na kraju, i nema drugih država osim nacionalnih. Evropska unija jeste nadnacionalno telo, ali je samo to – neko telo, ne i država. Evropska unija sastavljena je od izrazito nacionalnih država, koje je zapravo guše.
Veliko pitanje modernog doba glasi: da li nam treba više ili manje države? Drugim rečima, da li tržište treba da preuzme što više oblasti koje inače reguliše tradicionalna država? Iskustvo nas uči da nam treba više države, jer je proces samoregulacije propao. A ono što je od njega ostalo nisu uništili levičari, već Donald Tramp. Upravo je Tramp ukinuo neoliberalizam, a blizu je da uništi i globalizam.
Dakle, potrebna nam je jača država, ali ne nacionalna država. Osnovna ideja nacionalne države jeste da svi istog imena treba da žive u jednoj državi koja takođe nosi to ime.
Društvo uvek funkcioniše u dualizmu. U svojoj suštini, društvo je sukob. Bez sukoba – pre svega, ideja, stavova, koncepata, vizija – nema ni društva. U tom slučaju govorimo o masi. Sukob, a time i društvo, uvek podrazumeva najmanje dvoje, a često i više aktera. Zapravo, u većini slučajeva, pred sobom imamo više suprotstavljenih strana, čije su razlike u mišljenju u dijalektičnom sukobu.
Nacionalna država ukida tu dvojnost i sve svodi na jedno. Komunizam je propao jer je preuzeo ideju nacionalne države – nastavio je tamo gde je nacionalna država stala u pokušaju da sve svede na jedno, kako god se ono zvalo. Kapitalizam je bio uspešan jer ga je pratila demokratija, sistem koji podrazumeva dvojnost, u anglosaksonskom svetu i bukvalno – dve partije. Ali kad je kapitalizam ojačao, vratio se na jedno, na ideju nacionalne države. Otud i monopoli.
Sad kapitalizam guši demokratiju. Istovremeno zloupotrebljava globalizam, gušeći lokalno, a sama globalizacija ne podrazumeva gušenje lokalnog, već njegovu veću vidljivost. Setite se muzike, zapadne Afrike i buma te muzike, pa i naše balkanske, potom arapske. Te tradicije utkane su u savremenu muziku. Bluz…
Gušenje lokalnog sprovedeno je u fazi divljačkog kapitalizma. Ponovo je sve svedeno na jedno, samo što je ovaj put kapitalizam, kao globalni fenomen, prodat pod etiketom univerzalnosti, iako je u svojoj suštini partikularan. To je čista travestija.
Drugim rečima, problem nisu kapitalizam i globalizacija per se – problem nastaje u trenutku kad se nacionalna ideja uvuče poput korova i ovlada svime. Kad se dva pretvori u jedan. Kad se taj princip primeni u svojoj suštini.
Svet, istorija, društvo, nauka, umetnost… ništa nije funkcionisalo kao jedno. Uvek je bilo nešto drugo, balans koji nije predstavljen kao neprijatelj koji želi da uništi, već kao nužan uslov za stvaranje nečeg novog. Drugim rečima, dijalektika. Nacionalna država ne podnosi dijalektiku. Antiteza je uvek zlo, a i teorijski i praktično znamo da to nije istina. Tome nas uče stari Grci, Hegel i frankfurtska škola, da pomenemo najistaknutije.
Tok misli dovodi nas do logičnog zaključka. Trebaju nam i globalizam i kapitalizam, ali nam treba i jaka država kao odgovor, kao balans kapitalizmu i globalizmu, ali ne kao neprijatelj, drugim rečima – ne kao nacionalna država, već kao dijalektički model: teza plus antiteza jednako sinteza.
Treba nam jaka anacionalna država. Taj spoj nacionalne države i kapitalizma/globalizma ima razarajuće posledice. Dobar je samo za Bezosa, Maska, Trampa, Putina i Vučića. Tu nema dijalektike. Tu vlada jedno. Ako ne verujete, pogledajte Srbiju. To je nacionalna država; nacionalisti kažu „ne dovoljno, nije zaokružena, fali nam još malo da uđemo u blagostanje“. Ako je to tačno, onda bismo dosad morali videti neke prednosti.
Ovako se samo radi na preduvavanju mita. Priča je jednostavna, čekamo da se dogodi nešto veliko, epohalno, ključno, nešto što smo uvek preskakali, a kad se to nešto dogodi, to veliko, mitsko, neviđeno – kreće nešto novo i lepo. Kad se Srbi slože, kad se vrate na Kosovo, kad počnu da žive u jednoj državi, kad svi do jednog budu mislili isto o naciji. Kakogod. Bitno da je da je jedno.
To se nikad nije dogodilo. Nikome. Nikada. Sve što se dosad dešavalo bili su dijalektički procesi. Uvek je bilo reč o procesima. I to uvek, ali uvek – dijalektičkim. Ništa se u ljudskoj prošlost nije desilo tako što se nešto čekalo, pa se to dogodilo, pa je počelo nešto novo. Možda će vam se učiniti da je Francuska buržoaska revolucija došla kao neka oluja… ili pad Berlinskog zida, ili uspon Egipatskog carstva, ili velika naučna otkrića, ili uspon antičke Atine… ali ako niste baš toliko lenji, ako pročitate još neki pasus osim uvodnog – videćete procese koji su nekad trajali i vekovima. Ako nema procesa, ako ne znamo koji je to proces, mi samo čekamo čudo, a čuda ne postoje.
U srpskom nacionalnom biću ne dešavaju se nikakvi procesi. Da bi se dešavali procesi, potrebno je više igrača, više ideja, više svega… i potrebna je velika intelektualna dinamika. A toga nema. Samo se želi jedno, jedno i ništa drugo. Drugo je uvek neprijatelj, izdajnik, ubačeni element…
Paradoks nacionalne države ubija dve muve istovremeno – politiku (država, partije) i pojedinca. Prvo partije koje insistiraju na nacionalnom pitanju (nije važno jesu li na vlasti ili planiraju da je preuzmu).
Stranke su u paradoksu, jer zahtevaju više suvereniteta, dok se istovremeno lagodno odriču istog tog suvereniteta – daju ga velikim kapitalistima, rado, brzo i bez pogovora. U tom slučaju, osećaj za naciju nekako se ugasi. I to je pravilo. Praktično ne postoji nacionalna opcija koja ima drugi program. Čak ni opozicione stranke ne nude nešto drugo, iako na rečima znaju da budu „opasne“. Ponekad.
Stranke, odnosno država ne mogu sprovoditi nacionalne programe jer kapitalu ne odgovara da se bilo šta menja. Zato nacionalne partije svoj nacionalni sentiment ispoljavaju isključivo na manjinama, na slabijima od sebe.
Slavoj Žižek to objašnjava psihoanalitički:
− Ono što prožima populistički diskurs jeste opasnost neposrednog empirijskog gubitka moći, naše muške vitalnosti i uživanja. Međutim, ova pretnja dolazi od Drugih (imigranata, seksualnih manjina itd.), koji se sami doživljavaju kao slabi i nemoćni. Paradoks je u tome što ih populisti napadaju ne zbog njihove snage, već zbog njihove slabosti i bespomoćnosti: ova slabost je zarazna, preti da zarazi i nas. Ovaj paradoks objašnjava „čudan način na koji ekstremna desnica prisvaja termin ’sloboda govora’ – ne kao pravo građana da javno govore istinu i kritikuju one na vlasti – kao zaštitu kritičkih glasova, već prvenstveno kao pravo na uživanje: u populističkom diskursu, ’gubitak slobode govora’ ekvivalent je nemogućnost da se slobodno vređaju drugi, da se javno izgovori ono što mi padne na pamet.
Pojedinac koji zagovara nacionalnu državu takođe se suočava s paradoksom. Dok mašta o velikoj nacionalnoj državi – a svi nacionalisti je sanjaju – on uživa u globalizmu. I sanja o maksimalnom uživanju u globalizmu, što je posebno izraženo kad se govori o deci (naravno o svojoj deci, tuđa su tu da sprovode nacionalne programe). Njihova su deca po pravilu isključena iz ličnog nacionalnog programa i potpuno uključena u globalizam. Onaj kapitalistički, dakako.
Utisak da ključna pitanja koja nas uvode u apokalipsu nisu kritički promišljena, jer ništa nije razdvojeno. Ovako stopljeno u i pomešano, kao u velikom kazanu, ne može se ni promisliti, a teško ga je promešati.
Da bismo počeli da rešavamo probleme koji nas sve muče – nuklearni rat, ekološka katastrofa i veštačka inteligencija – moramo smisliti novi društveni i politički model. Za početak, mogli bismo razmisliti o jačanju nenacionalne države koja bi mogla biti balans kapitalu. Evropska unija, neuspeli pokušaj prevazilaženja nacionalne države, jedina daje nekakve rezultate u borbi protiv kapitalističke aždaje. Samo EU propisuje zakone koji koliko-toliko sputavaju divljanje najvećih igrača. Nedovoljno, ali za pohvalu, za razliku od nacionalnih država, koje samo znaju da skidaju gaće.
Na drugoj strani morali bismo odvojiti kapitalizam i globalizam, jer se u toj kombinaciji guši sve lokalno. Ideja globalizma jeste promovisanje lokalnog, a ne njegovo uništenje.
Možda je to dobar početak. Možda se tako možemo odbraniti od tri jahača apokalipse. Ako već nije kasno.