Kapadokija, na staropersijskom “zemlja lepih konja”, odakle su Hetiti, Persijanci, Grci, Vizantijci i na kraju Turci, crpeli snagu svojih dinastija, jedna je od poslednjih žrtvi masovnog turizma.

Ako ukucate u neki od pretraživača ime ovog drevnog predela iz Male Azije, iskočiće vam na hiljade šarenih balona koji lete nebom. Ipak, suština Kapadokije nije u gledanju u nebo, no u zemlju, gde se unutar stena od zgusnute lave krije jedno od najimpresivnijih podzemlja čitave ljudske istorije.

Život u stenama i gradovima ispod zemlje

Narodi Kapadokije živeli su u stenama, koje su sticajem okolnosti (lava pomešana sa belim pepelom vulkana i nataloženim vekovnim blatom) bile lake za klesanje. Kada bi naišli osvajači, selili bi se u srce planete. U čitave gradove koje su kopali ispod površine. Do sada ih je nađeno 36, a pretpostavlja se da ih ima još stotinjak. Najduže su se u njima krili hrišćani, koji su za sobom ostavili oko 2.000 crkava u stenama i podzemlju. Kapadokija je tako i mesto gde je nastala prva monaška zajednica na svetu, gde je propovedao Sveti Pavle i gde su se rodili Sveti Đorđe i Sveti Grigorije.

Na sreću, ona je, baš kao i Turska, dovoljno velika da vam omogućava da izbegnete rute masovnog turizma i sačuvate krajeve i sećanja samo za sebe. Ako vam je to uopšte bitno. (Potpisniku ovih redova, koji nikada nije uplatio feninga nekoj agenciji da mu organizuje odmor, dapače, podržava „Ligu za boj protiv turizma“ domaćeg Frenk Zape i legendarnog muzičara Francija Blaškovića, to je dilema koja presuđuje).

Život u stenama Kapadokije – naseobine uklesane u stene.

Kapadokija postaje „zemlja balona“

Da ne budemo potpuno iznenađeni, šareni baloni nisu bez razloga stigli u ovaj kraj, i to tako da su danas po tome rekorderi na svetu. Za sve je navodno kriv „neki Amerikanac“ koji je gledajući neverovatne oblike tufu stena, koje nalikuju na vilinske dimnjake ili dela ekstaziranih umetnika, poželeo da čitav taj pejzaž ima u jednom kadru. Sinula mu je ideja da nabavi balon, podigne se u nebo i vidi celu Kapadokiju. Ubrzo, imao je kompaniju za iznajmljivanje balona, a još brže su je imali i drugi, pa je Kapadokija postala „zemlja balona“.

Meteorolozi, čitaj vlasnici kompanija i njihovi prijatelji, odlučivali su kada je to pogodno vreme za poletanje; otprilike svaki dan, što je rezultiralo tome da se na nebu nađe na stotine balona po ne baš naivnim udarima vetra. Nakon nekoliko nesreća, turske vlasti su ograničile da u vazduhu može biti maksimalno 200 balona i to kad kaže zvanični, državni, meteorolog. Rezultat toga je bio, da u mom petodnevnom boravku u gradu Gorema u srcu Kapadokije, baloni nisu poleteli tačno niti jednom. Ništa od šarenog neba, ostaje podzemlje.

„Dolina ljubavi“ i Bogorodica koja se smeje

Nakon vulkanske erupcije majke zemlje u pradavna vremena, nastali su stupovi, tornjevi i obelisci koji imaju i po 40 metara, a ovaj neverovatan reljef raspoređen je na oko 80 kvadratnih kilometara, između ugašenih vulkana Erdžijes, Guldag i Hasandag. Prvi koji su kopali bili su Hetiti, koji su u podzemnim gradovima živeli čitavo vreme. Hrišćani nakon njih, većinom su živeli u stenama, koje su isklesali do poslednjeg kvadrata, a u gradove ispod zemlje su se spuštali tek kada naiđe opasnost. U nekima od njih moglo je da stane čak 40.000 ljudi! Kapadokija je pre pedesetih godina prošlog veka proglašena za nacionalni park i poslednji stanovnici koji su živeli u stenama su raseljeni. To su bili Turci koji su tu stigli iz Grčke u čuvenoj razmeni stanovnika između ove dve zemlje pre oko sto godina, kada je u suprotnom smeru otišao i veliki broj Grka koji je nastanjivao Kapadokiju sve do tog dogovora.

Pogled na pejzaž u Kapadokiji koji je inspirisao Džordža Lukasa za izgled planete Tatuin u Star Wars filmovima.

Inspiracija za izgled planete Tatuin u Star Wars filmovima.

Grad Goreme i tufu pejzaž

Goreme je smešten u samom kanjonu i okružen je tufu pejzažom. Turiste ćete lako preskočiti ako ne posegnete za isplaniranim ekskurzijama i kvadovima, koji su ovde potpuni višak. Jednostavno, kvadom se ne može kroz stene i pod zemlju, gde se krije i najveća atrakcija. Dakle „all alone“ uz sopstvene tabane. Neverovatna je to prilika da se čovek zavlači u napuštene i prazne kuće i crkve, uvek pronalazeći novu i bolju od one prethodne. Ambijent je nešto između onoga kuda se kreću Indijana Džouns, Ben Hur i Fred Kremenko. Tišina je potpuna, eventualno na svaka dva sata može da vam iskoči par turista iz Daleke Azije (sa neizostavnim selfi štapom), koji preferiraju istu vrstu krajnje avanture kao i vi.

Crkva „Kopča“

Prvo sam prošao kroz „Dolinu ljubavi“ i da, pretpostavićemo da je tako, suviše očigledno, nazvana iz čiste popularizacije, jer sve izgleda kao da vas je neko smanjio u prodavnici vibratora.

Prateći putanju ove doline prva velika i poznata crkva na koju ćete naići je „Kopča“. Donja crkva je iz devetog veka, pre raskola, iznad je Vizantijska. Samo ovde od svih hrišćanskih bogomolja na svetu, može se videti freska Bogorodice u steni koja se smeje. Monasi su je izradili od prirodnih boja, kao uostalom i sve freske u Kapadokiji, a kako se stena lako kruni, fotografisanje je strogo zabranjeno. Nije mi ni palo na pamet da ju fotografišem, ali čuvar muzeja, odnosno crkve, u meni je prepoznao neku kolebljivost. Oteo mi je telefon iz ruke i uslikao fresku. Tako danas u vrletima digitalne arhive čuvam negde i vizantijsko plavu.

Dolina mačeva, Roza & Crvena dolina

Dolinom mačeva (da, liče na mačeve) stiže se do Roze i Crvene doline. Sna svakog hajkera na ovom svetu. Gde se pejzaž potpuno pretvara u ono kako mi zamišljamo delove Marsa. U Rozoj dolini doživljavam i krešendo čitavog pešačenja. Nakon što sam se skoro skotrljao u kanjon i jedva uspentrao (tufu klizi kao lud) na jednu od stena, stižem do velike crkve, jedne od retkih koja je zatarabljena. No, iz male prostorije pored nje, čuje se lagana muzika. Čalgija. Upoznajem Ahmeta. On živi ovde, očigledno sam i, ne boji se mraka.

– Došao sam zbog slobode. Vratio sam se iz Nemačke. Deca su mi velika i žive u gradu. Imam ovde i vinograde, pa tako provodim vreme. Naveče otvorim crkvu za posetitelje, inače ju zaključam preko dana jer ima još lepo očuvane freske pa da ih neko ne uništi. Tu gde živim je u stvari kafana, zove se „Rojs“. Noću dođu turisti pa pravimo roštilj – kaže Ahmet pružajući mi čaj od jabuke i broj telefona ako želim da svratim na noćnu žurku. Prevoz do kanjona je naravno obezbeđen, a onda sledi pešačenje od nekoliko sati. Kako se sa žurke vraća kući, nisam hteo da saznam.

Ugrup, Kapadokija.

Ugrup

Život ispod zemlje

Podzemni grad Derinkuj

Moja odbojnost prema turizmu popušta prilikom posete podzemnom gradu Derinkuju. Jednostavno, grad se bez vodiča ne može obići. Kad je već vodič tu, neka me tamo i odvezu. Dakle, uplaćen jednodnevni izlet. Pored ovog, najveću atrakciju predstavljaju još i gradovi Ozkonak i Kajmakli. Godišnje ih poseti oko tri miliona turista i jedna je od uopšte najpopularnijih azijskih destinacija. Što se lako može primetiti po broju Korejaca i Japanaca.

Prvi otkriveni grad – Kajmakli

Inače, pejzaži Kapadokije malo su pali u zaborav kada su šezdesetih godina, posle jednog zemljotresa ljudi primetili čudne pukotine u stenama. Bio je to prvi otkriveni grad – Kajmakli. Derinkuj je nađen još bizarnije. Jedan lokalac 1963. godine iza zida svoje kuće otkrio je misterioznu prostoriju, iza nje još jednu, zatim i kompleksnu mrežu tunela. To je već bio znak da pozove arheologe.

Grad Derinkuj inače ima 18 spratova i u njega je moglo da stane 20.000 ljudi. Prva dva sprata izgradili su Hetiti. Hrišćani su kopali dalje, pa postoji čak i tunel koji vodi do drugog grada dugačak devet kilometara. Nama, turistima, dozvoljeno je da idemo do devetog sprata, odnosno mesta gde se nalazi trg, groblje i crkva. Tuneli su tako mali da se korača pačijim hodom do potpunog čučnja ili puzanja. Nije se moguće okrenuti i zato nema vraćanja nazad.

Vodiči većinu vremena troše na ubeđivanje ljudi, da ako se boje, odmah odustanu, dok su na površini. Posustaje krupniji engleski bračni par. Nekoliko nemačkih bajkera, ja i gomila Korejaca koji su morali da odlože svoje štapove za telefone, ulazimo pod zemlju. Kreće nadrealno dovikivanje vodiča. Na taj način reguliše se „promet“ da ne bi jedni krenuli gore, drugi dole i napravili haos.

Dovikivanjem vodiči ne ulivaju poverenje, samo podižu tenziju dok se mi spuštamo sve dublje u tamu. Ispod nas je ipak vulkan. Na sreću, miruje već hiljadama godina. Prostorije na spratovima su male i klaustrofobične. Police i kreveti isklesani su u zidovima. Delovi ognjišta prepoznaju se po gareži na plafonu.

Sedim na groblju. Odnosno to je više privremeno groblje, tačnije hladnjača. Kada opasnost prođe, živi mrtve vraćaju na površinu i ponovo zakopavaju, ovaj put ne u tolike dubine. Gledam u crkvu i trg na kojem se nalaze okovi gde su nekada bili razapeti lopovi. Zakoni u podzemlju bili su još strožiji od onih na površini. Mir i tišina ovde su bili prioritet. Razmišljam kako je bilo tom jadniku koji je zbog neke nama danas bezazlene krađe, visio na steni u utrobi vulkana danima.

Kako je bilo moguće ovde uopšte zaspati. Iz noći u noć. Prekida me vodič, nemamo više vremena, mora se gore. Čeka nova tura. Na putu ka površini razmišljam i o Turcima u Kapadokiji, kako turizam doživljavaju po mom ukusu, dosta labavo, ali sve je uredno, čisto i pošteno. Što vas spašava onog glupog osećaja kad hodate po razvikanim turističkim destinacijama i osećate se kao još jedna od milion ovaca za šišanje iz te sezone.

Manastir Selime u Kapadokiji.

Manastir Selime

Tatuin, ali pravi

Manastir Selime – muzej – najveći kameni manastirski kompleks na svetu

Manastir Selime, (Turci su ga nazvali po majci jednog sultana jer ne znaju kako su ga zapravo hrišćani krstili) danas muzej, najveći je kameni manastirski kompleks na svetu sa prelepom katedralom, koji krije možda i najbogatiji pogled u čitavoj istoriji pop kulture. Sa njegovih zidina jasno se vidi planet Tatuin iz Ratova zvezda. Toliko, da svakog momenta očekujete da mladi Luk Skajvoker sa svojom letelicom (podrejserom) zazviždi pored vas.

Elem, čim je spazio pejzaž, lukavom Džordžu Lukasu bilo je jasno da ovo mogu biti prizori sa bilo koje druge planete, ali naše, Zemlje, teško. Nameravao je da ovde snimi film, no turske vlasti su, navodno, odbile tu ideju. Fotografisao je sve moguće pejzaže oko manastira i napravio iste takve u dalekoj Indoneziji. Ispostaviće se za Turke, prilično loš poslovni njuh, ali im za radoznalo turističko uvo uvek ostaje priča i ponos da je Tatuin zapravo Kapadokija.

Aleksandar Latas

Foto: Aleksandar Latas

TEMA: Putopisi