Istorija se ne ponavlja. Bilo bi naivno i ne baš kreativno. Ipak je to istorija. Iskustvo je na njenoj strani. Istorija je mnogo lukavija. Može se čak reći da je osvetoljubiva. Voli da vam se naruga, a da toga niste ni svesni. Tek kad postane prava istorija – kad se dovoljno udaljimo i distanciramo – možemo shvatiti šta se zapravo dogodilo. Ipak, u nekim slučajevima uspevamo naslutiti šta šaljiva istorija radi nacijama. U nekim slučajevima, distanca nije neophodna.
Boris Buden primetio je da u Nemačkoj ne prestaju da ponavljaju kako će sve učiniti da se Holokaust ne ponovi. To rade praktično od trenutka kad se završio Drugi svetski rat. U Nemačkoj se i dalje ponavlja. Buden poentira da nije ni moguće da se Holokaust ponovi, pa se ispostavlja da je velika energije potrošena za nešto što se ne može dogoditi. U međuvremenu, istorija je prošla kroz otvorena vrata. Zvanična Nemačka otvoreno podržava genocid u Gazi, ako nikako drugačije, onda ćutanjem. Nemci možda ćute zbog griže savesti, ali to ćutanje neko skupo plaća. Sada ponavljaju grešku, ali ne onako kako su se plašili da će je ponoviti, već onako kako to istorija želi.
Srbija je potpuno drugačiji primer, ali istoriju to mnogo ne zanima, njoj je bitno da se šegači. U Srbiji je retko ko i pomenuo, a ne ponavljao, „da nam se Srebrenica ne ponovi“. Ili smo indiferentni, ili u kafanama i na pijacama ponavljamo da bi trebalo sve ponoviti, ali jače i bolje. Bezmalo niko ne žali zbog opsade Sarajeva. Istorija se, shvatili ste, ne ponavlja. To dalje znači da se želje nekih od nas neće ostvariti. Ali to ne znači da nas istorija neće šutnuti u tur. Pitajte Nemce.
Onaj koji je tvrdio da je držao kišobran, a ne pušku, dok je stajao na brdu iznad opkoljenog Sarajeva, onaj koji je izbljuvao toliko mržnje prema susedima, prema svima koji nisu Srbi – više nije opasnost za komšije, on je postao opasnost za nas. Istorija se nije ponovila, ona se vratila kako bi nam natrljala nos.
Čovek s kišobranom iznad Sarajeva sad nas gleda s visine. Pretnja smrću vratila se kući.
Istorija nije spremna da oprosti. Ona ne reaguje kad se nešto događa, ona je osvetoljubiva kao starozavetni bog, ona voli da se sprda s vama.
Nemci, koji su silno želeli da izbegnu ponavljanje genocida, sad na neki način učestvuju u njemu. Srbi su izbljuvali ogromnu količinu mržnje prema komšijama – i sad im se ta bljuvotina vraća. Vladar je hteo da satre svoje neistomišljenike oružjem iz naučnofantastičnih filmova. Hteo je da izazove stampedo, da ljudi gaze jedni druge, a da oni koji prežive upadnu u zamku istih onih koji su naoružani prelazili reke kako bi pobili susede. Baš tih ljudi i njihovih potomaka po oružju.
Čovek s kišobranom smislio je plan. Nije prestajao da priča o nasilju. Pominjao je sve što voli. A onda je slavodobitno zaključio da će u „subotu država odsvirati kraj“.
Ljudi koji su bili izloženi tom oružju, kako god se ono zvalo, reagovali su čudesno – nisu samo bezglavo bežali, već su pazili i na druge. Umesto stampeda, pristojni ljudi napravili su onoliko koraka koliko im trebalo da se zaštite od nepoznatog zla koje ih je napalo.
On je opet držao pušku i ponovo nas ubeđivao da je to zapravo kišobran. Na sreću, ovaj put nije bilo mrtvih, i to ne zahvaljujući njemu, već uprkos njemu.
Nemci su uložili ogroman trud da im se Holokaust ne ponovi. Uprkos tome, ponovo učestvuju u genocidu, ali onako kao im je to osvetnička istorija namenila. Srbi su, s druge strane, toliko reči utrošili da dokažu kako ništa nisu uradili susedima. Da paradoks bude veći, isto toliko reči su potrošili na jadikovanje da „ih nismo dovoljno pobili“ i da bi sve trebalo ponoviti. Umesto svega toga, simbol dokazivanja da se ništa nije dogodilo i da sve treba ponoviti nije ponovo šetao po brdima iznad Sarajeva, češkajući vrhom kišobrana delove tela koje ne može dohvatiti rukom, već je pucao na svoje. Tada je bar smišljao neke izgovore, ma koliko glupi i neuverljivi bili, dok sad jednostavno kaže – ništa se nije dogodilo.
Vlasniku kišobrana svejedno je na koga puca, ali nama ne bi trebalo da bude. Ko puca na druge – pucaće i na svoje, jer takvima je neprijatelj neophodan. To smo morali znati, ali smo nekako potiskivali. Sad smo naučili na teži način. Ili nismo?