Nema značajnije teme od jezika. Sve se vrti oko jezika: identitet, nacija, prošlost, budućnost… Sve je povezano s jezikom. Iako se čini da ima važnijih stvari, utisak vara. Ako politika ne bude posvećena jeziku, ništa neće imati smisla.
Drugo ključno pitanje, ako govorimo o opstanku kolektiva, jeste depopulacija. Ipak, čini se da se tim pitanjem ne vredi baviti, jer nijedna taktika nije donela rezultat. Valjda zato što su sve pogrešne. Izgleda da će se proces zaustaviti tek kad oni koji nemaju nikakve veze s nama požele da žive kod nas. To će značiti da smo stvorili nešto dobro. A da bismo stvorili takvo društvo, prvo se moramo pozabaviti jezikom.
Nacionalisti jesu u pravu kad govore o važnosti jezika – iako često mešaju jezik i pismo – ali su na potpuno pogrešnom putu. Konzerviranjem jezika samo se podstiče proces propadanja. Samo se ubrzava proces konačnog nestajanja jezika, tačnije – vraćanja na nešto što lingvisti nazivaju vernakularom.
Nacionalisti su najveći grobari jezika, a samim tim i nacije koju brane. Sama ideja da jezik treba „braniti“ – kao i potreba da se pismo brani od nečega – toliko je pogubna da nam neprijatelji i ne trebaju.
Ipak, nacionalisti su u nečemu u pravu. Jezik kojim govorimo i pismo koje toliko brane zaista će nestati. Ali neće ih uništiti neprijatelji, već talas koji potapa sve, dok mi, paradoksalno, kofama dolivamo vodu. Možda su naši napori, u tom kontekstu, beznačajni, ali vredi ih zabeležiti.
Nije pitanje jesu li jezici koje govorimo na slovenskom jugu isti ili slični, ili su pak potpuno različiti, sukobljeni i šta vam već može pasti na pamet. Pitanje je da li se na tim jezicima stvara nešto relevantno, ako ne za ceo svet, onda bar za Evropu. Odgovor je negativan. Ništa se više ne stvara na tim jezicima, kao ni na mnogim drugim. Ali ovde govorimo o nama.
Na tim jezicima gotovo da nema istraživanja, niti ozbiljnog intelektualnog rada. Ako želite da uradite nešto relevantno, morate to predstaviti na engleskom. Inače, džaba vam što ste pronašli lek za rak ili otkrili novu planetu na kojoj je moguć život. Lokalne vladare to ne zanima. Nema ni institucija koje će se time baviti. Dakle, sve što pretenduje na ozbiljnost mora se odvijati na jeziku koji se ozbiljno bavi tim oblastima. A to su zapravo sve oblasti, osim striktno lokalnih tema, stvari koje ne dotiču nikoga osim samih učesnika. Kad govorimo o jeziku, lingvisti koriste pojam revernakularizacije.
U praksi to znači da se sve važne odluke donose na drugom jeziku. U svim ključnim oblastima govori se na jeziku koji je danas lingua franca – engleskom. Dakle, pitanja politike, kulture, ekonomije… više nemaju veze s toliko branjenim jezicima. Oni su nebitni, ostaju tu kao lokalni govori. Slovenskim jezicima na jugu Evrope preti i digitalno odumiranje.
Sve to ne brine „nacionalističke jezikoslovce“, kako ih naziva Boris Buden.
Jezik je kod nas usko povezan s nacionalnom državom, zatvoren unutar ograničenog prostora. Tako se jezik teritorijalizuje. Samim tim, ograničava se i sam sebe zarobljava. Sve se to radi kako bi se jezik spasao od nečega. Niko ne zna od čega. Nacionalisti tako „štite“ jezik, konzerviraju neki jezik kojim bi trebalo da se govori. Najbolje bi bilo – neki iz 19. veka, ili ranije. To konkretno znači da se ježe na nove reči, da ih nervira sve mlađe od 150 godina. Svet se, međutim, menja, ljudi stvaraju nove predmete, nove svetove, a sve to zahteva nove reči, na neki način – novi jezik. Nacionalisti to ne vole i ne priznaju da se dešava nešto važno, iako se sve događa pred njihovim očima. Ljudima trebaju reči kako bi mogli misliti o novoj stvarnost i o tome pričati s drugim ljudima, tačnije – Srbima, Hrvatima, Slovacima ili Bugarima. I onda te nove reči svi mi izgovaramo, dekliniramo, konjugiramo, kombinujemo, dajemo im nova značenja po sopstvenom nahođenju. U toj masi izdvoji se neki priučeni lingvista ili talentovana osoba za jezik, pa se tako izrodi neki mini-standard, koliko god bio nakaradan i pogrešan. Kad nacionalisti to čuju, hvataju se za glavu i panično počinju da pričaju kako nas neko već uništava, kako svi rade protiv nas… Mnogi upiru prst ka Zapadu. Onda se malo udaraju u grudi, pa kukaju kako nestaje lepi srpski, hrvatski ili koji već drugi jezik.
Umesto da nove reči našem jeziku prilagodi neko ko to ume i treba da radi, taj deo naše stvarnosti ostaje prepušten sam sebi. Da se ozbiljno bavimo time, nove reči brzo bi postale naše. To je nemoguće bez politike, u našem slučaju – bez države u najširem smislu te reči. Time bi se, recimo, mogla baviti SANU. To je nekako logično, akademija nauka i umetnosti. Čime se bave, ako ne time? Ipak, to je pogrešna adresa, jer oni su tu da čuvaju nacionalni jezik.
Dok ga svi oni zajedno tako čuvaju, jezik propada. Ne zato što ga je neko oklevetao, već zbog toga što ga oni čuvaju tako kako ga čuvaju.
Pitanje jezika je političko pitanje. Ako nije političko, onda više i ne govorimo o jeziku, već o vernakularu, lokalnom govoru koji nije standardizovan. Nema standardizacije bez politike, bez političke odluke. Danas bi rekli „države“, ali u vreme kad je sve počelo, sam pojam države nije postojao.
Do pre petsto godina nije bilo standardizacije. Postojao je samo jedan jezik, koji je bio zvanični jezik skoro cele Evrope. Svi drugi jezici, osim latinskog, bili su vernakulari, lokalni govori. Standardizacija počinje tako što jedan lokalni jezik dobija gramatiku. Bio je to španski. Iste godine kad je otkrivena Amerika, 1492, objavljena je prva gramatika španskog jezika. Napisao ju je Antonio Martines de Kala i Harava (Antonio Martínez de Cala y Jarava), ili jednostavnije Antonio de Nebriha. Bio je to deo kolonijalnog projekta. Ferdinandu i Izabeli, španskim vladarima, doneo je knjigu i rekao kako se bavio unutrašnjom logikom jezika. Ne, ne, naravno da to nije rekao. Navodno im je rekao: „Dajem vam oružje da pokorite svet.“ Projekat je bio uspešan. Od granice SAD pa do krajnjeg juga – vlada španski jezik. Sliku kvari jedino portugalski Brazil. Ta gramatika uništila je na stotine jezika.
Naravoučenije: jezik ne voli kad ga zatvaraju i guše, kad mu ne daju da živi i da se razvija. Ako mu to budete radili, on će se pokvariti i na kraju uvenuti. A nacionalisti na svim stranama rade upravo to: guše svoj jezik. Moglo bi se reći da ga zlostavljaju, želeći da jezik bude nešto što nije.
Rešenje se nekako samo nameće, skromno se javlja iz zadnje klupe. Možda zapravo i nema konačnog i jednoznačnog rešenja, već su tu mogućnosti, potencijali. Možda se može nešto probati. Moguće je da to neće doneti rezultate na globalnom nivou, ali ti pokušaju mogu pomeriti neke granice, ili bar odložiti sunovrat.
Prvo, nacionaliste treba nekako izolovati i skloniti iz ovog projekta. Oni mogu, recimo, vraćati Kosovo, dok istovremeno smišljaju kako da im deca studiraju kod onih koji nam sistematski uništavaju jezik. Zatim, jezik se mora osloboditi nametnutih stega, mora se postaviti na što širu površinu. Što je više govornika jednog jezika, to su veće šanse za opstanak. To u praksi znači više prevoda s našeg jezika i širenje kulturnog uticaja. To dalje znači da jezik može preživeti. Takođe, institucije moraju mnogo brže i efikasnije prihvatati i standardizovati nove reči. Sve one reči koje, pre svega, stižu s tehnologijama. Moramo ih usvajati i širiti kao da su oduvek bile naše.
Mi odavno imamo gramatiku, ali ona više ne služi ničemu. Osim možda da je stavimo pod guzicu dok sedimo na niskoj stolici. Ili da njome lupamo po glavi susede, koji svoju verziju te knjige koriste u iste svrhe.