Prvo sam pročitao ovu knjigu pa tek onda i knjige o kojima se zapravo govori u današnjoj preporuci. Dakle, radio sam obrnuto. Delimično sam i zbog ove knjige uleteo u čitanje tri ne baš laka romana. Kada sam je u knjižari prvi put uzeo u ruke, privukao me naslov: Književnost prestupa. Knjigu je izdala Matica srpska, 1994. godine. Autor je Maja Herman Sekulić, a u podnaslovu je pisalo: Parodija u romanu Belog, Džojsa i Mana.
Tekst je prvi put objavljivan u odlomcima, na engleskom jeziku, u časopisima „James Joyce Quarterly“ i „European Studies Journal“. Potom je objavljen i kao disertacija. Pun naziv glasi „The Fall of Hyperbaton: Parodic and Revisionary Strategies in Bely, Joyce and Mann“, UMI, Ann Arbor, 1986.
Kupio sam prilagođeno, skraćeno izdanje disertacije. Upravo to izdanje vam preporučujem, posebno ako ste zainteresovani za književnu modernu.
Maja Herman Sekulić piše o parodijskom u delima „Petrovgrad“ Andreja Belog, „Uliks“ Džejmsa Džojsa i „Doktor Faustus“ Tomasa Mana.
Takođe me zaintrigiralo to „parodijsko“, jer koliko mi je bilo poznato dela iz podnaslova nisu nikakve satire ni komedije. Srećom, već na početku autorka je razjasnila taj problem:
– Parodija se u kritici uobičajeno određuje kao podvrsta satire. Međutim, važno je istaći da određeno vrstu modernih tekstova odlikuje upotreba parodije kao sveobuhvatnog modusa (načina, oblika, metoda) pisanja, bez satirične ili bilo koje druge podsmešljive namere, a u cilju iskazivanja višesmislenosti samog jezika i umetničke strukture (strane 8 i 9). Moderna parodija stoga nije više pomoćno sredstvo za izražavanje značenja u književnom delu već predstavlja izraz samog značenja i kao takva treba da se (ponovo) odredi (strana 9).
Tako je počelo moje učenje, prihvatanje i razumevanje novih značenja već „poznatih“ pojmova. Otvorio se ceo jedan novi prostor tumačenja. Autorka govori o parodijskom u ta tri dela kao o prodoru u nešto novo.
Inverzija, diverzija i subverzija u književnosti. To mi je takođe otvorilo nove horizonte. Nije samo pank nosio to što sam osećao, već i tamo neka književnost. Za slušanje panka, doduše, nije bilo potrebno mnogo napora, osim možda u socijalnom smislu, ali je za čitanje „pankerske“ literature, ispostavilo se, potrebno uložiti mnogo napora, a i tu je bilo socijalnih implikacija. U doba kad je izašla knjiga sve ovo mi je bilo novo i revolucionarno.
Onda sam saznao da se parodija krije u samom temelju književnosti. Don Kihot (1604. godine) se smatra prvim romanom u istoriji književnosti i to samo zato jer parodira tada popularni pikarski roman.
Potom sam s velikom pažnjom i uzbuđenjem čitao o sveznajućem autoru i kako je ubijen, o uglu iz koga se piše roman, o novom dobu, pisanju i mnogim drugim pojmovima, konceptima i razmišljanjima koja su mi bila potpuno nepoznata.
Književnost prestupa mi je otvorila nove horizonte. Povremeno joj se vraćam. Čitao sam je još nekoliko puta, posebno dok sam čitao tri romana o kojima Maja Herman Sekulić piše. Prvo sam pročitao roman koji je poslednji napisan – Doktora Faustusa, pa onda prvi Petrovgrad i kraju centralni – Uliks.
Knjiga koju sam slučajno pronašao u knjižari je promenila mnogo toga u mom viđenju književnosti, ali i života. Parodija je prestala da bude samo smešna, a prestup je postao ključan pojam za razmišljanje o važnim temama. Inverzija, diverzija i subverzija su ostali pojmovi koje tek treba dostići.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.