Je li intelektualac osoba koja u vitrini drži odgovarajuću diplomu, koja u radnoj knjižici ima upisano „intelektualno“ radno mesto (profesor na fakultetu, saradnik u naučnom institutu, naučnik u istraživačkom centru…)? Ili je intelektualac osoba koja mnogo toga zna, koja je široko i duboko obrazovana? Ili je možda intelektualac onaj koji utiče na javnost, ko može preokrenuti mišljenje većine za ovu ili onu stvar? U svakodnevnom govoru, a, bogami, i u tekstovima – nekad čak i u onima s intelektualnim ili naučnim pretenzijama – ta reč koristi se u svim tim značenjima. Sve zavisi od toga šta autoru odgovara. Neki se drže jedne od tri ponuđene verzije, ili čak imaju još neku, koje se nisam setio, ali to najčešće zavisi od situacije do situacije, od konteksta do konteksta, od toga kako se uklapa u celinu.
U prethodnoj kolumni ostao sam nedorečen – rekao sam da u nekoj situaciji (za ovaj tekst nije bitno u kojoj tačno) sebe možemo nazvati intelektualcima. Ako neko sebe može nazvati intelektualcem pod nekim uslovima, a pod nekim baš i ne može, onda pitanja s početka nemaju smisla. Kako neko može biti intelektualac u jednoj situaciji, a u drugoj ne može? Zar diploma, titula i uticaj nisu dugotrajni, ako ne i trajni?
Ko je, dakle, intelektualac?
Intelektualac nije nikakav znalac, tačnije, nije znanje to što ga čini intelektualcem. Grubo rečeno, znanje (titule, javni ugled, postignuća…) služi samo kao ulog da bi se odbranio princip. Ipak, ne svaki princip.
Prvo, intelektualac brani ono što je u interesu javnosti, ono što je u opštem interesu. Drugo, uvek brani princip koji zastupa manjina, nikad ne brani većinu. Dakle, intelektualac stavlja svoj ugled na tas kako bi odbranio nešto veće i nešto manje. Kako bi odbranio nešto univerzalno, a istovremeno i nešto malo (manjinsko), nešto što većina hoće da pregazi svojom veličinom. Ne može se braniti partikularni princip i ne može se braniti većina. U oba slučaja, osoba ulazi u drugi identitet i napušta ulogu intelektualca. Treće, intelektualac brani samo ono što nije u njegovom interesu. Nije važno da li govorimo o ličnom interesu ili nekom od kolektivnih interesa, recimo, o interesu određene klase, nacije, esnafa, udruženja… Intelektualac se bori za unapred izgubljenu stvar, gledano kratkoročno. Intelektualac ulaže svoj ugled u unapred izgubljenu stvar.
Počeci
Ta reč prvi put se pojavljuje u vreme Drajfusove afere. Emil Zola tad piše čuveni tekst „Optužujem“. On optužuje vladu za antisemitizam. Brani javni interes, nema lične interese, niti zastupa interese neke od grupa kojima pripada. Stavlja svoj ugled na kocku, brani apsolutnu manjinu – jednog čoveka i manjinu kojoj taj čovek pripada po rođenju… Zola svojim odlukama i postupcima pravi ram u koji će se upisivati sve ono što intelektualac zaista jeste.
Sama reč ne bi imala smisla ako bi se izjednačila s osobom koja poseduje neka akademska zvanja ili obrazovanje. Bio bi to čist duplikat. Zašto bismo za obrazovanog profesora koji brani svoju profesiju, svoj kružok, svoju porodicu, svoju naciju, svoje interese, rekli da je intelektualac? Već imamo reči za to – prof. dr, obrazovan, rečit, dobar govornik, uticajna javna ličnost… Šta će nam još jedna reč? Već ih imamo pregršt.
Nova reč bila je potrebna kako bi donela nov smisao, a služi i tome da njome obuhvatimo ljude koji su ispunjavali opisane standarde pre Zole. Iako pre toga nije postojala reč intelektualac, pre dve hiljade i kusur godina pojedinci su živeli u skladu s njom, iako nisu imali pojma da će se to nekad tako zvati. Sve počinje sa Sokratom.
Ali pre Sokrata, još malo o intelektualcima. Koje to osobine, veštine i umeća neko mora posedovati da bi razmišljao kao intelektualac? Znamo koji je to društveni okvir delovanja i koje uslove treba ispuniti. Sad ćemo malo o unutrašnjem razvoju.
Kritika
Možda je najbolji i najsažetiji odgovor na pitanje: „Šta je kritika?“ dao Mišel Fuko: „Kritika je umeće promišljene neposlušnosti.“ Te tri reči takođe opisuju intelektualca. Isto tako mogu opisati i njegovu suprotnost – lenjost, jer umeće podrazumeva znanje, uvežbanost, umešnost… a to sigurno nisu osobine lenje osobe. Takođe, intelektualci sigurno nisu nepromišljeni ljudi, a nisu ni poslušnici.
Kritika je umeće vrednovanja. Kritika ne mora biti negativna. Vrednovanje može biti i negativno, i pozitivno. Čim vrednujete neko delo – ne osobu, već delo – vi kritikujete. Da biste nešto mogli kritikovati, morate sumnjati. Bez sumnje nema ni intelektualca. Sumnja je ključ za rušenje autoriteta.
Odgovornost
Osoba koja se skriva iza autoriteta ne može biti intelektualac, jer ko pristane na to da autoritet umesto njega donosi odluke – zapravo se odriče odgovornosti. Da bi on živeo u miru, neko drugi mora preuzeti odgovornost. Preuzimanje odgovornosti je preduslov slobode. Ne možemo biti slobodni ako prepustimo nekom drugom odgovornost. Skrivanjem iza autoriteta gubi se sloboda. Ljude koji ne prihvataju odgovornost, prebacujući je na nekog drugog, Nemci zovu moralnim idiotima.
Javni značaj
Intelektualac je neko ko se zalaže za javno značajnu temu. U predavanjima koje je održao u Japanu 1956. godine, Sartr kaže: „Intelektualac je čovek koji se bavi onim što ga se ne tiče.“
− Kod nas se intelektualcima smatraju oni koji su dobri pisci, naučnici, slikari… Vitgenštajn, najveći filozof 20. veka, nije intelektualac. Sartr, koji je u poređenju s Vitgenštajnom drugorazredni filozof, jeste prvorazredni intelektualac – objašnjava Puhovski.
Čuvena je priča koja na delu pokazuje kako teorija funkcioniše u praksi. Maoistička grupa studenata izdavala je časopis „Stvar naroda“, koji je u Francuskoj bio zabranjen. Studenti su ga, uprkos zabrani, delili na ulicama. Sartr je hteo da im pomogne, pa se angažovao kako kolporter. Usred zime delio je opskurni časopis; već je bio star i bolestan, ali je stajao na ulici i pomagao. Naravno, došla je policija i uhvatili su Sartra, koji je bio poznata ličnost, pa je informacija ubrzo došla do šefa policije, koji je pozvao De Gola i rekao mu koga su uhapsili. De Gol je tad izgovorio čuvenu rečenicu: „Volter se ne hapsi“. Šef policije ga je ispravio: „Generale, nije reč o Volteru, već o Sartru“.
De Golu je bilo jasno da bi Sartrovo hapšenje moglo izazvati revoluciju, sad ili nešto kasnije, nije bitno. Policajcu ništa nije bilo jasno. Sartr je pušten.
To je odličan primer kako bezinteresnost stvara intelektualca. Sartr nije bi maoista, nije branio časopis zbog samog sadržaja i poruka, ili zbog konkretnih ljudi koji su tu radili i pisali, ili zato što je mislio da će to što tamo piše uticati na veliki broj ljudi. On je branio princip, jasan princip koji kaže – ne možete zabraniti tuđe mišljenje samo zato što se ne slažete s njim. To je bio ultimativni interes francuske javnosti.
Sukob i uvreda
Sartr je možda i najveći intelektualac modernog doba, dok je Sokrat bio prvi intelektualac. Puhovski objašnjava:
− Sokrat prvi pokušava da uvede red u stvarnost. On je prvi intelektualac, jer se bavi uvođenjem reda u svet, i to na nivou pojmova, odnosno ideja. Zato je bio u sukobu s političarima, jer i oni uvode red u realnosti. I to je jedan od zadataka filozofa, odnosno intelektualaca – da ulaze u sukobe. Volter ima genijalnu misao: „Nikad ne vređajte ljude slučajno, vređajte ih namerno, samo budale vređaju slučajno. Ne vređajte ljude zato što su nespretni u formulaciji, vređajte ih jer pričaju gluposti.“
Zadatak intelektualca jeste da se sukobljava sa zvaničnim stajalištima. Takođe, a tu je Sokrat majstor, zadatak intelektualca jeste da ispravlja druge kad govore gluposti, kad pričaju o stvarima koje ne znaju, kad iznose neutemeljene stavove, kad misle da sve znaju, kad pričaju o nečemu a da pre toga ništa o tome nisu pročitali… Sokrat je sebi dao zadatak da druge ispravlja, a ako nastave da lupetaju, onda ih mora osramotiti, jer ih samo tako može sprečiti da ponove zločin protiv jezika. Tako počinje velika priča o intelektualcima, ljudima koji uspevaju da, bar nakratko, skrenu fokus sa sebe.