Cela Srbija zna da će posle kralja Aleksandra II Karađorđevića njegov srednji sin princ Filip biti naslednik krune, a zatim i unuk, princ Stefan, koji svi žive u Srbiji. Ovako je Vojislav Mihailović svečano i pompezno najavio veliki događaj u istoriji Srbije. Događaj koji je podstakao euforiju je odluka princa Petra Karađorđevića da abdicira i prenese sva prava na princa Filipa.
Sve bi to bilo sjajno da Srbija nije republika, već 77 godina. Doduše, čudna republika. Republika s kraljevskom krunom na grbu i bogom u himni. Zato Karađorđevići i mogu da se nadaju.
Ipak, izgleda kao da je neko podmetnuo princu Filipu. Srbi kao da priželjkuju kralja, sviđa im se da maštaju o tome, svuda gledaju simbole koji prizivaju kraljevinu.
Ali to je zapravo varka, jer Srbi, a posebno Šumadinci, koji predvode u ovom prizivanju, vole i da uskrate istog tog kralja, koga su prizvali, za presto ili čak za glavu.
Dvadesetih godina prošlog veka komunisti su tvrdili da Šumadinci nisu nikakvi monarhisti. Tada su pričali da su upravo Šumadinci za poslednjih sto godina jednog vladara ubili sekirom, drugog i trećeg proterali, četvrtog ubili, a petog zajedno sa ženom iskasapili.
Srbi su uvek voleli da ubijaju, proteruju i svrgavaju svoje kraljeve. To im je, ispada, omiljena razonoda. Prevratnički duh nekako je bio jači od monarhističkih osećanja.
Smrću Stefana Uroša 1371. završena je vladavina prve srpske dinastije. S krunom na glavi Nemanjići su vladali 154 godine.
Drugi i poslednji ciklus srpskih kraljeva počeo je 1882., a sve je završeno 1945. Dakle, 63 godine, plus minus koji mesec.
Da sumiramo, Srbi imaju krunu, samo da saberem, 217 godina. To je, otprilike, tri vladavine britanske kraljice Elizabete II.
Mitologizacija monarhije i slavljenje sjajnih vremena kraljevine, kojima se po svaku cenu treba vratiti, ne prestaju i idu prilično daleko. U slučaju srpskog monarhizma slavna rečenica – „Zadivljujuće je kakvom se brzinom bedna sadašnjost pretvara u dobra stara vremena“ – Gustava Knuta podignuta je na viši stepen.
Sociolog Todor Kuljić piše:
– Srpske monarhije bile su u senci antidinastičkih vojnih zavera, a izbor vladara nije bio vezan za čvršći predstavnički sistem. Usled odsustva neprikosnovene dinastičke harizme, položaj kneza i kralja bio je nesiguran i kolebao se između hilijastičke kultizacije ratnika i njegovog iznenadnog sunovrata.
Upravo to kolebanje između obožavanja i kasapljenja treba da zabrine pretendente na presto. Srbi su zapravo politički republikanci. Čak su mnogi domaći monarhistički pokreti bili latentno republikanski. Kuljić navodi ustvobranitelje kao dobar primer republikanaca u duši i monarhista na reveru.
Srpski egalitarizam, koji je uvek bio ispred slobode, zapravo je politički moguć samo u republici, a ne i u monarhiji. S druge strane, Srbi vole da se prave važni, da se ističu po nečemu, šta god to bilo, a monarhija baš lepo stoji. Većina priča o domaćoj kruni podrazumeva poređenje. Eto, šta fali Englezima, Dancima i ko zna kome. Kao da je to tako jednostavno. Obučeš neku odoru i postaješ taj koji je inače nosi. A kad Srbima dosadi odelo, oni ga skinu, izgaze, popljuju, iseckaju i spale. Pa bi onda da kupe novo.
Jednakost koju može da pruži republika njihova je šolja čaja, kad smo već kod Engleza.
Kuljić osvetljava još jedan bitan aspekt srpskog monarhizma:
– Treba pomenuti još jednu važnu okolnost koja je podrivala stabilnost srpske krune. Nema, naime, stabilne monarhije bez staleške aristokratije kao šireg prstena – oslonca krune. Knez Miloš je sprečio nastanak naslednog plemstva, što će kasnije bitno olakšati posao republikancima. Zauzvrat će dugo Toma Vučić ponavljati “svi smo ravni, što je knjaz to je i svinjar”, a ustavobranitelji su bili latentni republikanci. Odsustvo aristokratije ulivalo je osobenu labilnost srpskim dinastijama, koje su se više oslanjale na vojsku i trgovce. Kod stabilnih dinastija aristokratija (koja se takođe poziva na harizmu “plave krvi”) jeste nužan temelj dinastije, a kralj je prvi plemić. Nasledna aristokratija je životno zainteresovana za naslednu monarhiju i na različite načine je podržava i osmišljava. Srpski dvor lišen oplate plemstva bio je stalno na udaru pretorijanskih grupa. Res publica, a ne krune i skiptari. Da je princ Filip malo čitao ne bi baš tako lako prihvatio nepostojeću krunu, jer, čim Srbi stave nekome krunu brzo žele da mu je oduzmu. Obično zajedno s glavom.