Polako me hvata fudbalska groznica! Mnogo šta sam hteo da pročitam, pogledam, promislim ovih dana… Ne vredi! Čak me ni trka u Brazilu nije nešto uzbudila… Iskreno, nisam se nešto primio ni na dane piva, ni festival kobasica (i čvaraka), ni na poslednju probu benda (mada je bila dobra)… Mundijal me je potpuno obuzeo… Strasti su uzavrele, očekivanja mi velika, kao da sam na nekim ekserima… Ubi me iščekivanje!
Ovaj put je sve drugačije… Prvi put se svetsko prvenstvo igra u samo jednom gradu, prvi put se igra u sred ligaške sezone (zimi), prvi put se ne tempira forma, već svi igrači dolaze potpuno spremni i u naponu snage… Prvi put timovi imaju 26 igrača i prvi put 5 izmena… Prvi put, mogućnost potpuno drugačijih taktika na istoj utakmici… Jedino je strast ista! I igračka i navijačka…
Prvo svetsko prvenstvo koga se sećam bilo je ono 1982. u Španiji. Doduše ne mogu svega da se setim baš najbolje, imao sam samo osam godina. Ali, ipak se sećam nečega. Najviše ga pamtim po albumu za sličice (prvi koji sam popunio), ali i po Pižonu, Maradoni (prvo svetsko prvenstvo), Platiniju, Rumenigeu, Rosiju… Titulu je osvojila Italija… U polufinalu su savladali veliki Brazil, a u finalu Nemačku! Što bi rekli, ne mož’ zasluženije…. Mi (Jugoslavija) se nismo najbolje proveli, u stvari nismo prošli grupu, zbog kako to „očevidci“ kažu, malo pristrasnog suđenja u korist domaćina, Španaca… Toga se zaista ne sećam, ali im verujem na reč…
Sledećeg mundijala se već sećam vrlo dobro! Išao sam, odnosno trebalo je da krenem u 7. razred osnovne škole. Jugoslavija se nažalost nije plasirala u završnicu, ali zauvek ću pamtiti Meksiko 86! Maradona, božija ruka i veeeeelika titula Argentine! Prvenstvo je trebalo da se igra u Kolumbiji, ali je zbog rata prebačeno u Meksiko. Tu smo prvi put videli čuvene i sada, malo zaboravljene „talase“ na tribinama i još čuvenije navijanje „ole-ole-ole“! Ali sve je to ostalo u senci, verovatno najčuvenijeg četvrtfinala u istoriji fudbala! Argentina-Engleska! Majstor je sa dva gola sam pobedio Engleze. Prvi je remek-delo, možda i najbolji gol na svetskim prvenstvima ikada (računajući i Peleove makazice)! Dijego je predriblao redom pet engleskih igrača, pa potom i golmana i pogodio! Eeeeeej braćo! Šest u nizu! Protiv Engleza! A drugi… Šta da kažem osim božija ruka, sve znate i sami, i sve ste i sami videli! Na kraju su Argentinci i uzeli prvenstvo, slavili su u finalu protiv Nemaca.
I onda 1990. i Italija! Verovatno najbolje prvenstvo koje sam gledao… Drugi razred srednje… Ivica Osim i možda najveći – Dragan Stojković Piksi! Jugoslavija se impresivno plasirala na mundijal, ali tamo nije sve išlo kako smo se nadali. Plavi su na prvoj utakmici izgubili od Nemačke sa 4:1, ali je potom srušen Kamerun sa 1:0 (dao ga Jozić, a Hadžibegić je promašio penal) i razvaljeni Ujedinjeni Arapski Emirati sa 4:1 (Pančev 2, Prosinečki i Pape po jedan). I onda osmina finala i Španija. Dužnici sa onog prvenstva 82. Ako je iko sumnjao do tada, sve sumnje su prestale… Pokazalo se ko je najveći evropski fudbaler. Sa ove distance, sve mi to nekako romantično… Dva gola Piksija, dva remek dela! Prvo je Z. Vujović probio po levoj strani, centrirao kako je mogao (solidno, ali više napamet), loptu je glavom prebacio Katanec i ona je sletela na volej Piksiju. 100% fudbalera bi je zveknulo i 100% bi promašilo! Ali ne i Piksi! Lažnjakom je primio loptu, Zubizareta i još jedan španski fudbaler su otišli po „burek“, a Piksi laganeze, poslao loptu u praznu mrežu. Drugi gol, slobodan udarac sa oko 20-22 metra, je remek-delo za sebe! „Suvim listom“ je prebacio živi zid, lopta je otišla u donji levi ugao i Zubizareta je nemoćno ispratio pogledom. Ta se bato ne stiže! Ne znam dal’ je neko bio srećniji od mene! Možda, ali samo možda, Piksi? U četvrtfinalu nas je čekala Argentina, aktuelni šampion sveta, sa neverovatnim Maradonom i Kaniđom! Šabanadžović je dobio crveni, ali ostao mi je utisak da smo i sa igračem manje nadigrali Gaučose. Završeno je nerešeno, pa u pucali penale. U prvoj seriji je baš Piksi pogodio prečku, ali je kasnije Ivković vratio, odbranivši penal Maradoni! Priča se da mu je „bacio“ opkladu – po 100 maraka da će mu odbraniti… Izgubili smo te penale sa 3:2, a Argentina je potom pobedila i Italiju i ponovilo se finale iz Meksika. Ovaj put, Mateus, Breme i Klinsman nisu ništa prepustili slučaju i Nemačka je uzela titulu.
Godine 1994. se igralo u Americi, a nas nije bilo zbog sankcija. Bugari (onaj gol Stoičkova neću nikad zaboraviti) su briljirali i stigli do polufinala. Ovo prvenstvo sam zapamtio po nepredvidivoj i brzoj kartonskoj lopti i pregršt „ludih“ golova zbog nje! Veliko finale se igralo između Brazila (Bebeto, Romario) i Italije (Maldini, Barezi, Kostakurta)… Iste godine, malo pre svetskog prvenstva odigralo se finale Lige šampiona, igrala Barsa (Romario, Bebeto) protiv Milana (Maldini, Barezi, Kostakurta). Najveći napad, protiv najveće odbrane… Milan je pobedio, lucidnom partijom Deje Savićevića. U kafani u kojoj sam gledao finale je organizovano klađenje i jedini sam stavio novac na Italiju… Bilo je 0:0, a Bađo je promašio penal i Brazil je uzeo titulu… Šta da kažem, za razliku od Milana, Italija nije imala Genija!
Potom, 1998. u Francuskoj i Slobodan Santrač. Opšte mišljenje je da smo na ovo prvenstvo otišli sa fenomenalnom ekipom i lošim selektorom. Sećam se, bili su studentski protesti i Miloševiću se skandiralo, Slobo-Santrače! Šta dalje reći… Mijatović (Real) je verovatno bio najbolji evropski igrač tog trenutka, Mihajlović je u Laciu, Jugović u Juventusu, Dejo u Milanu, Piksi je već bio sensei u Japanu… Jokanović, Đukić, Milošević, Đorović, Kovačević, Brnović, Mirković… Konkurencija je bila toliko jaka, da neki igrači kojima su se u inostranstvu klanjali, jednostavno nisu mogli ni da priđu terenu kada bi došao red na reprezentaciju. Drulovićevi centaršutevi doneli su Žardelu „zlatnu kopačku“ UEFA, Pantiću su ispred stadiona Atletika, u Madridu podigli spomenik, a Ćurčić je u Boltonu odigrao takvu sezonu da je mogao da bira za koji će engleski klub igrati. Niko od njih nije imao mesta. Zaista veliki tim… Nerešili smo sa Nemcima (a imali 2:0) i pobedili Amere i Iran. U osmini finala nesrećan poraz od Holandije (2:1)… Mijatova prečka i Davidsova bomba su nam raspršili snove… Verujem da se ta prečka posle Mijatovićevog penala i dalje trese… Sve je uradio fudbalski, ali… Velika šteta za tu generaciju! Hrvati su te godine bili treći (pobedili upravo Holandiju), a titulu su uzeli Francuzi sa sjajnim Zidanom na čelu! Razvalili su Brazil sa 3:0! Šuker je bio najbolji strelac prvenstva. Iako verujem da je naša reprezentacija bila odlična (sa manjkom sreće), a Hrvati treći (njih je poslužila), ne mogu se oteti utisku šta bi bilo da je… To su sve ti momci iz Čilea, omladinski prvaci sveta… Da su ostali zajedno Prosinečki, Boban, Jarni, Šuker, Bokšić i ovi naši… Ne mora ni Ćiro, može i sa Santračem… Uffffff…
I onda, novi milenijum, za novi početak! Eeeee, da je bilo tako… Nažalost 2002. nismo bili u Japanu i Južnoj Koreji… Ne zameram momcima, a verujem ni niko drugi. Nikada i niko nije započeo kvalifikacije sa jednim selektorom (Ilija Petković), nastavio sa drugim (Milovan Đorić), a završio, ne sa trećim, već sa trojicom! Da, imali smo selektorsku komisiju! U 21. veku… Strašno… No da se vratimo na mundijal… Nikada pre se nije desilo da aktuelni šampioni (Francuzi) ne izađu iz grupe. Ovo prvenstvo je imalo neko „autsajdersko“ ludilo. Senegal izbacio Francusku, Južna Koreja i Italiju i Španiju, Englezi koji su „pucali“ na titulu su ispali od Šveđana… Turci su bili treći uz demonstraciju tehničke superiornosti i sjajne fizičke spreme. Izgubili su samo od Brazila! Ipak, posle svih malih i velikih iznenađenja, u finalu su igrali Brazil i Nemačka! Dve najuspešnije reprezentacije u istoriji svetskih prvenstava i tada (1930-2002), ali i danas! Ovo finale je njihova prva tekma na svetskim prvenstvima ikada! Ronaldo (onaj pravi, Luis Nazario De Lima, ili popularnije “Zuba”) je pokazao zašto je „Fenomen“ i sa dva gola (konačan rezultat) obezbedio petu, rekordnu titulu Brazilu!
U Nemačkoj 2006. više nema Jugoslavije, pa nastupamo kao Srbija i Crna Gora. Posle maestralnih kvalifikacija, koje smo završili prvi u grupi i to sa 10 vezanih pobeda i samo jednim primljenim golom – potop. Na mundijalu, sva tri poraza u grupi, uz katastrofu protiv Argentine. Bilo je mučno gledati… Posle debakla SCG, ni ostale utakmice mi nisu bile zanimljive. Opet je bila loša atmosfera u timu. Ovaj put je selektor Ilija Petković, naprasno, pred sam put odlučio, da nam baš njegov sin nedostaje u timu! Sve je kulminiralo svađama i razmiricama i prošli smo kako smo prošli… Bolje da nismo! Prvenstvo je, kao veliko iznenađenje osvojila Italija (četvrti put!), pobedivši Francuze, uz kuriozitet da su polufinala igrale samo evropske selekcije. Razočaranje šampionata bio je Brazil, koji je imao Ronaldinja u životnoj formi, Kaku, Adrijana, Ronalda, Robinja… Ne želim ni da se sećam!
I potom prvenstvo 2010. u Južnoafričkoj Republici! Zanosna Šakira nam je vrckala uz Afriku, a vuvuzele probijale mozak! Imali smo maestralne kvalifikacije. Verovali smo da je Radomir Antić najzad poslagao kockice, da imamo tim, atmosferu, igru… Počelo je sjajno, kao u snu! Prvo velika pobeda protiv Nemačke od 1:0! Nezaboravan gol Laneta Jovanovića, posle sjajnog dodavanja glavom Nikole Žigića, pa onda i slavljenički trk van terena, pa pad u ‘provaliju’ i čuveno “NEEEE” Ace Stojanovića! Sećam se i majstorske odbrane Vladimira Stojkovića, penal je šutirao Lukas Podolski, ali majstor je na golu. Onda poraz od Gane (našeg Rajevca) i sve oči uprte u Australiju… Imamo tim, imamo igru, na kraju krajeva ko je ta Australija? Ali izgleda da ni Kenguri, a bogami ni sudija Larionda nisu mislili tako. Kejhel je igrao rukom u svom šesnaestercu, ali je sudija mislio da sudi rukomet, a ne fudbal. Ništa od penala, ništa od snova, ništa od slave! Izgubili samo sa 2:1 i eto… Još jedno razočarenje. Ako je za utehu (a nije) ni Francuzi ni Talijani nisu prošli grupu… Izgleda da su i njih nervirale vuvuzele! U četvrtfinalu Panceri su razvalili Gaučose (4:0) pa u polufinalu izgubili od Crvene Furije (0:1). Lale u tom četvrtfinalu tuku Karaoke, pa potom i Paragvaj. U tom finalu – Španija-Holandija (Iniesta u 116. minutu donosi titulu Furiji) počinje dominacija španskog fudbala… Biće i šampioni Evrope i spojiti titule… no…
Godine 2014. nismo bili u Brazilu, iz naše grupe, otišli su Belgijanci i Hrvati. Ni oni se nisu proslavili. Prvenstvo je obeležilo polufinale između favorizovanog domaćina i Nemačke. Verujem da se svi sećaju debakla Karaoka. 7:1. Nemci su odigrali simultanku! Pokazna vežba snage, discipline i tehnike! Nemilosrdno, redom Miler u 11., pa Klose u 23., potom dva Kros (u 24. i 26.) pa Hidra u 29. minutu. Pet komada Brazilu u prvom poluvremenu! Ko je svetski šampion? Džabe vam braćo svih pet titula! U drugom još dva i oba Širle (69. i 79. minut), a Oskar je u 90. uspeo da sačuva čast (?) Karaoka. Iz drugog polufinala, posle 0:0 je na penale izašla Argentina. Finale sam gledao u Vrnjačkoj Banji, pred put na more. 1:0 za Nemce… Gece je bio strelac za četvrtu titulu Nemaca. Mesi je razočarao! Treće su Lale, a premoćni Brazil četvrti i to kod kuće!
Potom 2018. u Rusiji, opet bruka! Kroz kvalifikacije nas rutinski proveo Slavoljub Muslin. Prvi u grupi. Igrao se dobar i disciplinovan fudbal. Iz meni, a verujem i drugima, nepoznatog razloga, pred sam odlazak na svetsko prvenstvo, FSS je smenio trofejnog stručnjaka i za novog selektora izabrao Mladena Krstajića. Krstajić je bio Muslinov pomoćnik i pre prvog tima naše reprezentacije, samostalno nije trenirao nikog! Ponavljam NIKOG! Potpuno je nejasno (bez namere da gospodinu Krstajiću spočitam bilo šta) zašto? Zašto je smenjen Muslin, zašto pre samog Prvenstva i zašto se za selektora postavlja čovek bez iskustva? Kako smo radili, tako nam se i vratilo! Na mundijalu, prvo pobeda nad Kostarikom golom Kolarova, potom čuveni poraz od Švajcaraca od 2:1. Mitrović je dao gol u 5. minutu za 1:0, sreća i radost! Onda Džaka (52. minut i ta neumesna „proslava“ sa orlom), pa u 90. minutu Šaćiri (proslavio pogodak na isti način) za konačnih 2:1! Možemo da kukamo za faul nad Mitrom, za čim god hoćemo, ali nismo bili bolji… Vaditi se protiv Brazila nikada nije bilo baš pametno. 2:0 za Karaoke nije bilo neočekivano. Razočaran sam mnogo ranije… No, ovo prvenstvo ću najviše pamtiti po reprezentaciji Hrvatske. Imali su Hrvati bolje sastave nego u Rusiji (posebno te 1998. kada su bili treći) ali, ovo je bilo u najmanju ruku maestralno. Posebno jer su pobedili balkanski mentalitet i bili izuzetno disciplinovani, kad je bilo najteže! Vatreni su izašli iz grupe kao prvi, sa devet bodova! Redom su tukli Nigeriju (2:0), Argentinu (3:0) i Island (2:1). U osmini finala nerešeno sa Dancima (1:1, pa penali 3:2), četvrtfinale, opet penali sa domaćinom u ludoj atmosferi (2:2, pa 4:3), pa u polufinalu 2:1 protiv Engleza! Na kraju veliko finale protiv Francuske. Da mi je neko pričao da ću da navijam za Hrvate, ne bih mu verovao! Počelo je nesrećno, Manžukić je dao autogol, ali Vatreni se vraćaju golom Perišića. Onda penal za Francuze… Nervirao sam se kao da mi igramo. Grizman je, kao i uvek neumoljiv i tako se završava prvo poluvreme. U drugom Pogba za 3:1 i meni je već loše. Psujem sam sebe što uopšte i navijam za Hrvate. Mbape mi u 65. minutu samo učvršćuje prethodnu misao, jbt, pa ovo kao da se nerviram zbog Partizana… Par minuta kasnije, Mandžukić je zabio za konačnih 4:2! Nisam razočaran, ponosan sam na komšije… Bilo je uživanje gledati ulice Zagreba!
I evo nas… Prekosutra počinje ponovo… Novo prvenstvo, a stare strasti. Opet smo maestralno prošli kvalifikacije. I nismo promenili trenera! Takođe, na spisku pozvanih, nema uljeza! Možda po prvi put, nema nekih trzavica u reprezentaciji. Niko se ne meša, niko ne kaže trebalo je ovako, ili onako, zašto je zvao ovog, nije zvao onog… Sve deluje dobro. Čini se da je Piksi kao trener, identično kao igrač, uspeo da nametne autoritet i pobednički duh. Možda prvi put, sve deluje kao tim, i možda i svi ti momci veruju, i u sebe i jedni u druge! Posle jako dugo vremena, igramo i lepo i efikasno. Tri napadača svetske klase (Mitar, Vlahović, Jović), tri vezna svetske klase (Tadić, SMS i Kostić)… Doduše, malo je čudna odbrana sa tri centarhalfa, ali radi posao… i sasvim solidni golmani. Okosnicu reprezentacije (čak njih 10) čine omladinski prvaci sveta sa Novog Zelanda. Malo liči na tu 1998. kada su i kod nas i kod Hrvata, bili „čilenaci“.
I tu je još i Kamerun.. I ponovo Brazil i stari dužnici Švajcarci…
Ja sam spreman… Srbija zove!